Vreme prolazi. Kraj trudnoće se bliži. Neizvesnost raste. Poslednje pripreme su uveliko u toku.
Torba za porodilište je skoro spremna. Samo one stvari kao što su voda, keks, koje nema potrebe sad uzimati – nedostaju. Ali najvažnije, kupujemo stvari za našu Višnju. Zapravo, one najveće i isprva najpotrebnije su već kupljene. Krevetac, kolica, nosiljka.
Ne mogu opisati koliko sam bila srećna kada smo išli u kupovinu. Kao što rekoh, već je kraj trudnoće. Uslovno rečeno, sva trpila popuštaju ili su uveliko popustila. Nalazim se u drugoj polovini 8.-og meseca. Samoj sam sebi teška, umorna. Ne mogu se kretati kao pre, naspavati, namestiti tokom spavanja. A pored svega toga jedva čekam ugledati svoju bebicu. Kada se zbroji sve prethodno rečeno, ne mogu reći da sam uvek divno raspoložena i orna za mnogo što-šta raditi, kao pre. Tako se dovijam na različite načine kako bih svoju svakodnevicu učinila komfornijom i sebi (ali i ljudima oko sebe) – rasterećenijom. Trudim se da čitam, pratim online kurseve za trudnice, gledam na televizoru/internetu sve što do sad nisam imala priliku, a tek neću imati kad stigne beba. Jer svi mi uglavnom govore – uživaj dok možeš, kad dođe beba, tek onda nećeš spavati. Tako da pored ovih nabrojanih stavki, kupovina za Višnju – upotpunila je doživljaj.
Pre svega, u kupovinu sam išla sa svojim dragim, dok je još bio tu. Sve mi je lakše, kada je tako. Da ne budem ja ta koja donosi odluku koji dezen i kakvu boju odabrati. Nego da se dopunjujemo i dogovaramo. Drugo, nisam znala da i to može toliko vremena iziskivati. Potrebno je uklopiti da sve bude kvalitetno, udobno, adekvatno za bebu, funkcionalno, a opet dopadljivo i smisleno. Ipak, snašli smo se. Jer smo u potragu pored neophodnih finansijskih sredstava, uložili vreme, ljubav i trud.
Svesna sam da ću roditi bebu i taj osećaj je svakim danom sve više prisutan. Ali, dokle god ne ugledam plod naše ljubavi i najlepši proizvod, ne mogu reći da sam u potpunosti svesna svega. Iz prethodnih iskustava mnogih mama koja sam imala priliku da čujem, mojih sestara, a i moje mame, koja mi je više puta rekla tu famoznu rečenicu – sve se menja kad je ugledaš. Dok ne doživim taj trenutak, ne mogu ga opisati. Kao što ni trudnoću nisam mogla, dok mi se nije dogodila. Ali za ovu kupovinu, osećala sam se kao da me beba čeka kod kuće, dok sam u kupovini, i samim tim trudila sam se da sve bude kako treba. Kako ona ne bi ni jednog trenutka prekorila mamu, za bilo šta. Prvi put sam imala taj osećaj i bilo je predivno. A mislila sam da će mi ta kupovina biti kao i svaka druga. Ustvari, njom sam unela dodatne radosti, pored straha, razmišljanja i svega onog što je neminovno u datom periodu.
Suprug je otišao. Dolazi ubrzo, tik pred porođaj. Meni su ostale finese i slatke ženske nedoumice – da li kupiti ovu benkicu ili ove štramplice ? Sa šarom ili bez, tamniju ili svetliju, itd. Trebalo bih da kupim komplet za bebu, za izlazak iz porodilišta. I još nešto, potrebno za početak, ako mi se svidi. Ostatak ćemo kasnije, vremenom. Nigde ne žurimo. Dok budemo osluškivali svoju bebu i prilagođavali joj se.
