Pre nekoliko dana su me pitali: Šta je uloga opozicionih stranaka u demonstracijama koje su izbile u Beogradu, a zatim i u drugim velikim gradovima?
Odgovor koji sam dao, mnogi su protumačili kao novu kritiku opozicionih stranaka. To mi nije bila namera, jer da bih kritikovao partije, makar one bile i opozicione, morale bi da postoje. Nisam osoba koja troši svoje vreme na kritiku onoga što nije stvarno. Mogu da konstatujem trenutno stanje i da predložim rešenje. Evo odgovora koji sam dao:
Nažalost u Srbiji sada ne postoje političke partije. Režim je uništio demokratiju i tako nas vratio u feudalizam i 18. vek. Kao u Francuskoj pre trećeg veka, narod započinje revoluciju koja će dovesti do formiranja novih partija. Ovo je vreme za nove ljude, za nove lidere koji će napraviti nove političke organizacije. Jer bez političkih partija nema demokratije, nema izbora, nema zakona, nema zdravstva ni obrazovanja. Nema ekonomije, ni dobro plaćenih radnih mesta.
Da bi neka partija bila demokratska, odnosno da bi delovala u demokratskoj državi mora da zadovolji mnoge uslove. Svaka partija mora da ima definisan identitet i vrednosti koje zastupa. Identitet je slika koju birači imaju o svakoj partiji. Uobičajeno je da se ta slika, odnosno identitet partije definiše kroz imidž lidera. Taj, samo jedan uslov u Srbiji zadovoljava uz SNS i SPS i još svega nekoliko partija. Verujem da većina birača ne zna naziv partije koju vodi Dragan Đilas, isto kao što većina birača ne zna ko je predsednik Demokratske stranke.
Sledeće su vrednosti koje zastupa partija. Identitet i vrednosti su povezane jer zavise jedna od druge. Kada neka partija zastupa, recimo, vrednosti socijaldemokratije (jednakost) onda tu vrednost birači moraju da vide i u identitetu (lideru) te partije. Kada bi danas pitali birače koje vrednosti zastupaju partije u Srbiji, ne bismo dobili ispravne odgovore, ako bi ih uopšte i bilo. Vrednosti i identitet određuju ideologiju partije. Verujem da ćemo se složiti da nema, ne jasne, već nikakve ideološke razlike između partija.
Već ovaj početak pokazuje da u Srbiji ne postoje demokratske političke partije. Ipak, hajde da pogledamo šta dalje moraju da imaju partije kako bi bile prave demokratske političke organizacije. Partije moraju da imaju svoj statut, koji je u stvari ustav za svaku političku partiju. Statut definiše partiju i uređuje njeno funkcionisanje. Pravilo kaže: kako uredite statutom partiju, tako ćete urediti i upravljati državom. Statut svake partije definiše da li je konkretna partija demokratska ili nije. Za birače u Srbiji je lako da vide kako se odlučuje u partijama, koja ovlašćenja ima koji partijski organ ili sve odluke donosi jedna osoba, najčešće predsednik partije, kako se biraju kandidati, kako se bira rukovodstvo, kako se i ko definiše politike… nema demokratski organizovanih političkih partija u Srbiji.
U Srbiji deluju kvazi političke partije i zato naša država jeste kvazi demokratija. Partije u Srbiji se samo tako nazivaju ali su pre svega interesno povezane grupe. U zavisnosti od popularnosti lidera i da li je partija na vlasti ili u opoziciji zavisi i broj članova koje partija ima. Ali broj članova ne definiše demokratičnost političke organizacije. Koliko je puta član pozvan na sastanak, da li je i o čemu ikada odlučivao ili su im samo deljena zaduženja tokom kampanje?
Naravno da svi znamo sve odgovore. Naše društvo se nalazi na kraju 18. veka kada su se u Francuskoj dešavale promene koje su kasnije promenile čitav svet. Tada su u Francuskoj postojala tri staleža: plemstvo, sveštenstvo i svi ostali koji su činili 98% stanovništva. Poredeći sa današnjom Srbijom, naših čak i manje od 2% plemstva oličeno je u političkom establišmentu, poslanicima kojima je to postalo zanimanje i koji su postali kasta u srpskom društvu. Sveštenstvo u Srbiji čine pored stvarnog sveštenstva koje ne plaća poreze i igra značajnu ulogu definisanju državne politike, i svi oni privilegovani pojedinci koji se nalaze u svim važnim delovima društva, u zdravstvu, obrazovanju, kulturi, sportu, sudstvu, policiji… koji služe svakom političkom establišmentu.
Nadam se da u našoj državi neće doći do vladavine terora i do reakcije kao u Francuskoj u 18. veku. Verujem da ćemo kako društvo relativno brzo biti u prilici da razumemo razliku između kvazi demokratski organizovanih političkih partija koje mogu da funkcionišu samo u nedemokratskim društvima; da ćemo relativno brzo imati šansu da biramo za koje ćemo partije glasati na slobodnim, fer i demokratskim izborima. Istorija nas uči da iz najtežih kriza, društva i države izlaze uvek kao pobednici, samo je pitanje vremena.
Da ponovim još jednom: ovo je vreme za nove ljude, za nove lidere koji će napraviti nove političke organizacije. Jer bez političkih partija nema demokratije, nema izbora, nema zakona, nema zdravstva ni obrazovanja. Nema ekonomije, ni dobro plaćenih radnih mesta.
Neka nam je sa srećom dalje osvajanje slobode. I da buduće generacije znaju da se osvajanje slobode ne završava „jednog“ dana, već se sloboda stalno osvaja, nikada se ne brani. Prva sledeća prilika je već za dve godine.