Legenda kaže da su u davna vremena – valjda preko Energoinvesta – Mujo, Haso i Suljo boravili u dalekim egzotičnim predelima na privremenom radu (u inostranstvu) i da su se iz nepoznatog razloga u slobodno vreme smucali okolo, po nekakvim vukojebinama.
Tamo naiđoše na izaslanike plemena koje je imalo izvesne ljudožderske sklonosti. Izaslanici uhapsiše ovu trojicu i sprovedoše ih u svoje selo. Pristaviše domaćice-ljudožderke ogroman kotao u nameri da trojicu časnih Bošnjana skuvaju. Međutim, pročulo se u tim egzotičnim predelima za nestanak trojice junaka i reagova uticajna ambasada SFRJ.
Oformi se brzo međunarodna kontakt-grupa, čiji je cilj da pomogne u pregovorima između ljudožderskog plemena, s jedne, i Muje, Hase i Sulje, s druge strane.
Ispostavilo se da pleme osim ljudožderskih ima i LGBTQ sklonosti, te ta njihova sklonost postade deo pregovaračke platforme. Da li su se u pregovorima poštovala Chatham House pravila, e to vam ne bih znao reći. Pristade ljudoždersko pleme da ih pusti na slobodu ukoliko prethodno sa njima obavi điđi-miđi.
Da ne čuje Boško Obradović, điđi-miđi podrazumeva seksualno opštenje muškog dela plemena sa našim junacima. Međunarodna kontakt-grupa proceni da su predloženi uslovi sasvim prihvatljivi. Mujo odluči da pristane na nekoliko sati seksualnih igrarija u zamenu za slobodu. I Haso, posle nešto razmišljanja i dvoumljenja, pristade da svoje muško, balkansko dostojanstvo ostavi po strani, apsolutno ne mareći za to šta će o njemu misliti Boško Obradović i da li će povodom toga organizovati proteste u Čačku.
Elem, pod budnim okom međunarodne zajednice, điđi-miđi prođe bez velikih poteškoća i Mujo i Haso odoše da nastave svoj privremeni rad u inostranstvu, sa jednim životnim iskustvom više. Međutim, Suljo je odrastao u porodici koja je bila tradicionalna, bogobojažljiva, takoreći držala je do porodičnih vrednosti.
On proceni da je bolje da časno položi život na polzu svoje muške časti i da na onaj svet ode nevin, makar deo materijalnog njega prošao kroz crevni sistem ljudožderskog plemena. Međunarodna kontakt-grupa proceni da je Suljina odluka sasvim legitimna. I ljudoždersko pleme prihvati njegov zahtev, ali uz jedan amandman. Pre toga mora biti điđi-miđi. Jebiga, jaka im pregovaračka pozicija, a i međunarodne kompanije koje posluju u tom selu ostvaruju dobre poslovne rezultate.
Otprilike nekako tako izgledaju i pregovori koje deo opozicije, pod budnim i netremičnim okom međunarodnih organizacija, vodi sa naprednjačkom vlašću. Slični će biti i pregovori koje će verovatno veći deo opozicije prihvatiti ako se u njih uključi glavom i bradom izvestilac EU. Na to liče i ličiće silni razgovori koje predstavnici civilnog sektora, u svim beogradskim konferencijskim salama, vode sa vlašću. Kada sednete sa naprednjacima za isti sto, možda ćete na kraju i izvući živu glavu, ali điđi-miđi vam sigurno ne gine.
Ovako kako sada izgledaju, pregovori o izbornim uslovima sa naprednjacima izgledaju kao pogađanje sa nasilnikom (koji se možebiti zove Đuro) koji vas prebije gde god vas sretne. I vi sada sa njim dogovarate da vas ubuduće ne tuče toljagom već da koristi samo pesnice. Kao da pregovarate sa razbojnicima koji su vam više puta provalili u stan, odneli iz njega sve vredne stvari, razvalili vrata, polupali prozore, rasturili odeću i knjige po podu – da ubuduće, kada budu ulazili u vaš stan, koriste kalauz i pospreme iza sebe, da ne budu baš skroz alavi već da vam u stanu ostave bar televizor i frižider.
Pregovori se vode kao da su izborne neregularnosti u Srbiji posledica neravnoteže među zvezdama, elementarna nepogoda koja je prouzrokovala sve one ćelavce i džipove koji jezde gradovima i selima Srbije u izbornim danima. Kao da je nekakva poplava izbacila Željka Mitrovića, Vladimira Bebu Popovića i Dragana J. Vučićevića. Kao da nije u pitanju jedan godinama pripreman, razrađivan i usavršavan, do krajnosti profesionalizovan sistem po ugledu na jednu nemačku partiju iz dvadesetih i tridesetih godina prošloga stoleća.
Sve i da se desi čudo pa da naprednjaci pojedu sami sebe i odluče da organizuju regularne izbore – to bi značilo da nekoliko desetina hiljada ljudi koji u ovom trenutku (što bi rekao čuveni Šormaz) predstavljaju mašinu za mljevenje opozicije – ostane bez posla. NJima je u opisu radnog mesta da budu deo te mašine. A gde bi SNS, prvoborac u zapošljavanju, mogao sebi dopustiti – da u Srbiji, takoreći preko noći, dramatično naraste stopa nezaposlenosti.
Zamislite samo kako je to izgledalo u onim, oku javnosti nevidljivim, naprednjačkim rovovima, među stranačkim paravojnicima kada je Ana Brnabić lupila o sto sa onih svojih deset zaključaka za poboljšanje izbornih uslova. Oni silni „navijači“ garant su pretrnuli od straha i odlučili da tokom izborne kampanje i na dan izbora – ostanu kod kuće. A tek što su se prestravili Željko Mitrović i Dragan J. Vučićević. Eno ih, sve se tresu.