DEMENCIJA JE BOLEST KOJA NE POGAĐA SAMO BOLESNU OSOBU – Nastavak rada Savetovališta za negovatelje u Crvenom krstu

Bez obzira na situaciju koja je povezana sa pandemijom (u skaldu sa svim preporučenim merama) u kragujevačkom Crvenom krstu nastavilio je sa radom i održavanjem savetovališta, odnosno savetovanjem članova porodica koje neguju svoje dementne paijente. Predavanje namenjeno negovateljima koji vode brigu o nepokretnim osobama održano je prošle nedelje (25. jula) u Restoranu Crvenog krsta koji ispunjava sve uslove za bezebednost tokom rada.

• Ono po čemu se današnje predavanje razlikuje od ranijih je što ovde imamo goste predavače koji rade na terenu, dakle, odlaze u kuće pacijenata koji pate. U pitanju su pacijenti sa jakim bolovima, jer ne samo što imaju demenciju nego su i nepokretni što u njihovom slučaju podrazmeva bolove izazvane od nekretanja, stalnog ležanja, bolove izazvane stomačnim tegobama, prostatom (kod muškaraca) posebno kod pacijenata sa kateterom i dekubitisa gde je potrebna ne samo stalna podrška psihologa, nego i stalna nega i stalno vođenje računa da ne dođe do infekcija rana izazvanih stalnim ležanjem, ističe psiholog Nevenka Bogdanović, sekretar kragujevačkog Crvenog krsta.

Po njoj ovakva vrsta predavana koje su održali stručnjaci iz Službe kućnog lečenja i zdravstvene nege (doktorka Radmila Obradović i Nataša Mijović, viša medicinska sestra) je izuzetno važno i zbog same pandemije korone jer „ležeći” pacijenti imaju i puno respiratornih problema baš zbog toga jer su stalno u krevetu.

Zbog toga su predavači govorili o tome kako i na koji način članovi njihovih porodica mogu najbolje da im pomognu.

• Prvo da ne trpe bolove, potom kako da ih neguju, kako da ih sačuvaju od infekcija, kako da jednostavno što manje pate i kako da ih, bez obzira na sve što bolje razumeju – jer je to ključ, kaže ona, dodajući da je reč o zdravstvenim radnicima koji na svojim terenima ulaze u porodice i samim tim na licu mesta sagledavaju „kakva je dinamika u kući”.

– Na osnovu procene fizičkih uslova i odnosa između članova porodice oni mogu odmah da posavetuju onoga ko najviše trpi, a ostale članove porodice da pomognu negovatelju (najčešće je to žena, sestra, majka…) a da oni preuzmu neke druge obaveze, naglažava Nevenka Bogdanović.

A,  poruka predavačica iz Službe kućnog lečenja i zdravstvene nege je da negovatelji i članovi porodica pre svega ne dozvole da dementna osoba „legne u krevet”.

• Odložite što „dalje” i kasnije taj trenutak kada će morati da ih negujete nepokretne. Negovanje samostalnosti je ono čime će negovatelji zaštiti i sami sebe, ističu one.

Porodice koje imaju dementnu osobu trebaju da budu upoznate pre svega na pravi način sa prepoznavanjem prvih simtoma demencije kako bi se usporio razvoj ove teške bolesti koja koja je obično zastupljena kod starijih osoba (preko 65 godina) ali sve više ljudi oboleva od ove bolesti pa i mlađi, pogotovo od Alchajmerove bolesti koja je najzastupljeniji oblik bolesti od svih vrsta demencije koje postoje.

• Pravo i brzo prepoznavanje prvih simptoma pomaže da se što pre uključi pravilna terapija koja za cilj ima da odloši što više „propadanje” (jer je u pitanju neuro degenerativna bolest) kako bi očivali samostalnost i pacijenti mogli samostalno da funkcionišu što duže uz pomoć drugog lica (najčešće srodnika, dece ili bračnog druga), kaže doktorka Radmila Obradović, načelnica Službe kućnog lečenja i zdravstvene nege.

I po njenom iskustvu porodica obično teško prihvata takvu vrstu bolesti, a neki negiraju njeno postojanje što je najveća greška jer na vreme prepoznati simptomi dovode do lečenja i davanja terapije od strane neurologa i psihijatra koja odlaže krajnju fazu bolesti i produžava psihofizičke sposobnosti pacijenta.

• Negovatelju je teško da se pomiri sa situacijom da neko zaboravlja. Da, neko do juče vrlo aktivan i psihofizički sposoban naglo prestaje da bude takav. Oni to teško prihvataju jer ne mogu da poveruju da neko njima tako blizak sada radi stvari koje za njih nisu tako lako prihvatljive. Oni zaboravljaju stvari, gube se u kući, zaboravljaju kako se zove član najbliže porodice, čaki i šale na taj račun i zbog toga neprepoznavanje simptoma na samom početku prolongira lečenje što dovodi do težih posledica, upozorava doktorka Obradović.

Dalji tok lečenja demencije odvija se u tri faze.

• Prva – blaga faza je gotovo neprimetna, a dalji tok je sve teži i teži… do terminalnog stadijuma kada su pacijenti apsolutno nepokretni i zavisni od članova porodice i negovatelja jer nisu više sposobni da sami funkcionišu. Na kraju oni su u postelji, nepokretni i traže punu pažnju 24 sata, kaže ova naša sagovornica.

Ono što je važno za porodicu, odnosno za negovatelja je da se upozna sa onim radnjama koje treba redovno da praktikuje kod svog obolelog člana porodice je to da održava i redovno prati njegove vitalne funkcije jer obično su u pitanju stariji pacijenti koji imaju i druge bolesti.

• Da im redovno mere pritisak, ako su dijabetičari da im kontrolišu nivo šećera u krvi, sada u vreme pandemije kroone da im redovno mere temperaturu, da izbegavaju kontakte i nose svu zaštitnu opremu, da ne primaju posete i smanje socijalne kontakte na najmanju moguću meru kako se ne bi i pandemija „uvukla” u njihovu porodicu jer najviše su ugroženi stari i bolesni, podseća doktorka Obradović.

Nega dementnih osoba podrazumeva da prilagode i prostor u kome živi dementna osoba, da otklone sve prepreke koje bi mogle da izazovu da oni padnu i povrede se.

• Često dolazi do lomova posebno kuka, kada pacijenti završavaju na ortopediji. Hiruške intervencije dodatno mogu da doprinesu da se bolest „produbi” i dovedu do letalnog ishoda, kaže ona.

Kod nepokretnih bolesnika negovatelji moraju da vode računa o prevenciji dekubita da ne bi došlo do takve vrste hroničnih rana zbog loše cirkulacije i stalnog pritiska na postelju.

• Negovatelji moraju da redovno rade njihove labaratorijske analize kako to nalaže izabrani lekar jer mi na teren izlazimo po nalogu izabranih lekara kada dođe do komplikacije nekih njihovih hroničnih bolesti ili nekog infektivnog stanja kao što su povišena temperatura, mučnina, povraćanje, napominje načelnica Službe kućnog lečenja dodajući da i urainarne i respiratorne infekcija takođe mogu da pogoršaju bolest i dovedu do letalnog ishoda.

• Zbog prevencije svega toga ove su edukacije vrlo važne kako bi negovatelji i članovi porodica znali na vreme da prepoznaju simptome i kako bi na vreme reagovali, pozvali lekara na pregled i uključili neku terapiju koja će ih izlečiti od akutnih bolesti respiratornih ili urinarnih, zaključuje doktorka Radmila Obradović.

Da je ovako koncipirano Savetovalište izuzetno značajno zbog  predavanja koja se u njemu održavaju, međusobne komunikacije i razmene iskustva slaže se i njena koleginica Nataša Mijović, viša medicinska sestra sa iskustvom od14 godina u Službi kućnog lečenja (od toga 13 godina kao terenska sestra a zadnih godinu dana kao glavna sestra ove službe).

• Iz svog višegodišnjeg iskustva i rada na terenu znam da ljudi jako malo znaju o demenciji. Vrlo često misle da obolela osoba i simptomatologija koju ona pokazuje je nešto sa čime se oni „šale” u smislu: pričaju sa mrtvima, razgovaraju sami sa sobom, neće da obavljaju neke svakodnevne aktivnosti, čini se ukućanima da „teraju inat”… a sve je to posledica nepoznanice zato što ne poznaju bolest jer kada bi se više informisali shvatli bi da nemaju problem „sa osobom već sa bolešću”, ističe Nataša Mijović, po kojoj je rad ovakvih savetovališta odlična prilika da negovatelji razmene iskustva i jedni sa drugima.

• Demencija je bolest koja ne pogađa samo bolesnu osobu. A, ono što ostaje posle bolesti je negovatelj koji je negovao tu bolesnu osobu tako da treba imati u vidu da je „sagorevanje” jako veliko kod osoba koje su negovale dementnog pacijenta. One „sagorevaju” psihički, fizički i emotivno. Vrlo često mogu da dođu do „tačke pucanja”, psihičkih kriza i lomova pa je cilj da kada dementne osobe više ne bude nije cilj da ostavimo još jednu bolesnu osobu psihički „pogođenu” već zdravu ličnost koja će da nastavi dalje svoj život, ističe ona, još jednom dodajući da je baš iz tih razloga jako bitno da ljudi koji neguju dementne osobe se sreću na ovakvim sastancima grupa za podršku kako bi razmenili iskustva.

Sa ovog predavanja ona ističe primer osobe koja neguje dementnog pacijenta već godinama (a, koja je imala problema sa kupanjem dementne nepokretne osobe) i žene koja sa sa demencijom (su)srela pre mesec dana i koja je još u šoku (a, imala je nedoumice oko serviranja hrane pacijentu).

• Na ovom predavanju sam im govorila i praktično pokazala kako da se odnose prema oboleloj osobi kada su osnovne stvari u pitanju: kupanje, ishrana, obavljanje fizioloških potreba…, jer iz mog dugogodišnjeg iskustva ljudi se veoma često ne snalaze sa negom nepokretnih bolesnika, bez obzira od čega da boluju pa i od demencije, ističe ona dodajući da je to nesnalaženje očigledno i kada su u pitanju najbanalnije stvari kao što je postavljanje noćne posude, promena posteljine, ili kupanje nepokretnih pacijenata. Zato se tokom predavanja trudila da im praktično pokaže kako mogu da zamene posteljinu kada pacijent leži u krevetu jer mnogi negovatelji misle da pacijenta moraju kao „stvar” da pomere iz kreveta kako bi zamenili psoteljinu, a to može i mora da se uradi dok je pacijent u krevetu.

• Praktično sam im pokazala kako to mogu da urade na najbezboljniji način samostalno, kada su potpuno sami i kada imaju nečiju pomoć, a vrlo često negovatelji rade sa dementnom osobom „jedan na jedan” – retko ko ima još nekog da mu pomogne, tvrdi Nataša Mijović koja je negovateljima na predavanju naročito skrenula pažnju na dekubituse ili dekubitalne rane jer je to „problematika” sa kojom se sreću svi nepokretni pacijenti ali je to nešto što može potpuno da se izbegne adekvatnom negom i prevencijom a, kada se (za)pusti može da čak i vitalno ugrozi pacijenta.

Ova priča se nastavlja i dalje.

• Ono što nas posebno raduje je to što sve više ljudi saznaje za postojanje našeg savetovališta, da sve više njih dolazi na ove edukacije, postavi konkretna pitanja u vezi problema koji ih najviše tište i da se raspitaju „kada će biti sledeće?”, ističe Nevenka Bogdanović ispred organizatora kragujevačkog Crvenog krsta i „odgovara” da će sledeći predavač u ovom Savetovalištu biti nutricionista koji će govoriti o pravilnoj ishrani ne samo pacijenata već i samih negovatelja kako bi imali neophodnu energiju da mogu da nastave toliko tešku dužnost. Potom će u Savetovalištu gostovati socijalni radnici koji će govoriti o tome kako sačuvati zdrave porodične odnose u porodici sa dementnom osobom ali i o vrlo delikatnom pitanju – izboru negovatelja kada rođaci ne mogu više sami da se staraju o oboleloj osobi.

Naravno u Savetovalištu se svakog utorka nastavlja individualni rad negovatelja sa psihologom i psihijatrom.

Pisali smo i ranije ali da podsetimo da se čitav ovaj projekat kod nas odvija u okviru Crvenog krsta a partner u njemu je Udruženje „Amity” (Snaga prijateljstva) a njegov nosilac i finansijer je organizacija „UN woman” uz veliku podršku i pomoć Ambasade Velike Britanije u Beogradu.

Piše: Zoran Mišić