Od pre četiri dana Kragujevčani su „ušli” u drugu desetljetku vlasti SNS-a na lokalu. Realno, nije nikakva iznimka već pravilo za čitavu Srbiju sa izuzetkom niške Medijane. Pa, čak i za godinicu-dve duže izdržali od „ostatka Srbije” i „upodobljeni” su i „poravnati” kao i svi ostali tek u oktobru 2014. godine.
I tada, danas svevladajući SNS, nije u Kragujevcu prvobitno došao na vlast pobedom na izborima, već trodnevnim karantinom odbornika u motelu u Palminom rodnom Končarevu, čijim je glasovima posle ove „kosultacije” smenjena vlast dotadašnjeg gradonačelnika Veroljuba Stevanovića. Radomir Nikolić je, onda, čekao dve godine da postane gradonačelnik Kragujevca i – dočekao je.
Po onoj narodnoj – tražeći sreću u nesreći, ne mali broj Kragujevčana uzdao se u jedinstvo državne i lokalne vlasti, otac predsednik Srbije – sin gradonačelnik.
Neka veća vajda od toga nije zadesila Kragujevac. Nikolić je u lokalnim okvirima ostao upamćen mahom po tome što je istrajno (doslednost mu se ne može poreći) odbijao kontakte sa medijima i kako će se kasnije pokazati „izbacivanjem” table o pobedi Koalicije Zajedno na izborima 1996. godine posle pola veka komunističko-socijalističkog jednoumlja iz zdanja Gradske uprave.
Po ko zna koji put na ovim prostorima (ne samo u Kragujevcu) istorija je mogla da počne od pobednika, a i nije joj se baš u zube gledalo (srećni narodi imalu motel Kaliforniju a mi motel Končarevo), a SNS je ipak, istini za volju, kasnije svoje pobede ipak overavao na izborima.
Najavljivani su grandiozni, kapitalni, inventivni projekti od kojih su mnogi i danas u (pred)izbornom arsenalu SNS-a.
Pak najviše je zapamćena istorijska i legendarna rekonstrukcija Gradske tržnice koja traje već petu godinu. Radomir Nikolić posle dva mandata prođe (i okrete se solarnim elektranama) – Tržnica nikako. Na Sretenje prošle godine za namučenu Tržnicu se zauzeo lično i predsednik Vučić i ljudi pomisliše „to gotovo”. Ma, jok.
Iako zvuči kao sa Njuz.neta ali, da li se ko danas seća Nikolićeve najave kao gradonačelnika od 9. aprila 2015. godine na Televiziji Kragujevac da će izgraditi Diznilend. Naglasio je da bi takva investicija pokrenula turizam, ugostiteljstvo i hotelijerstvo u gradu, te i da bi se na jedno radno mestu u samom parku, otvorila tri nova u uslužnim delatnostima.
Bi, verovatno ali od Diznilenda, naravno, nikada ništa nije ni bilo. tako je mogao komotno da najavi i prelazak svemirske agencije NASA u Kragujevac, jer ništa ne košta da se to kaže a i kakvi smo mi Amerikanci takvi su nam i Dizniji.
I nastavilo se tim furioznim ritmom, posle Tržnice i Diznilenda, tu su (čim zamirišu izbori a ponekad i ovako, bez njih) novi velelepni stadion (ne stari Čika Dača koji se sada obnavlja dok Radnički igra utakmice od Leskovca do Gornjeg Milanovca), Klinički centar (čiju izgradnju nije najavljivala samo ova vlast nego i prethodne), obilaznice (koje umeju da posete i predsednik Vučić i resorni ministri i izvrše smotru svojih inžinjerijskih jedinica)… Ono, tipa: „više putnih i pružnih kilometara od Tita”, više hatišerifa od Miloša Obrenovića…Avioni, kamioni, luftbaloni…
Kragujevčani se svakodnevno žale na čistoću ulica i rupe i kratere po njima, odvoženje smeća, loše grejanje (gde, sada na početku sezone), kvalitet vode koja je braon-žuta, saobraćajne gužve, nedostatak parking mesta (uredno se naplaćuje)… ali bez nekog većeg odjeka. Doduše, u kontaktu sa ljudima iz drugih mesta saznajemo da je kod njih i gore, što možemo i da (po)verujemo.
SNS ovdašnji te svakodnevne sitnice mahom kulira i uglavnom se oglašava saopštenjima gde ne „gube vreme” na takve trivije već daju bezrezervnu podršku isključivo svedržećem i samodržećem A. Vučiću i njegovim veledržavničkom potezima od Jasenovca do Njujorka (sa sve ogrtanjima u zastave na svim nivoima od lokala do UN globala), iako je, od kada je „izmišljena” lokalna vlast u Mesopotamiji pre nekih pet-šest hiljada godina njena jedina i isključiva ingerencija i kompetencija briga o komunalnim problemima sugrađana.
Dakle, u Kragujevcu kao i u Srbiji ništa novo. Decenija prođe a Diznilend nam ne dođe.