Darko Radojević (37) vlasnik „Seven sportwear” prati trendove – stalno ulaže u nove programe, a poslednju je kupio novu mašinu za štampanje tekstila i proizvodnju sportskih čarapa u cilju poboljšanja efikasnosti i povećanja proizvodnog asortimana, što je dovelo i do otvaranja novih radnih mesta. Za ovu nabavku imao je podršku Evropske unije u okviru projekta EU PRO za pomoć malim i srednjim preduzećima septembra 2019. godine.
Darko kaže da je uplivao u konfekcionarstvo igrom slučaja. Kao momak držao je kafić, a potom se oženio i sa suprugom živeo kao podstanar. Sve vreme je razmišljao šta bi mogao uradi da bi preokrenuo ovu situaciju, jer je i prinova već bila na putu. Supruga Marija Živković Radojević završavala je Medicinski fakultet, odmah se udala za Darka, a posle toga stigli su Lana (7) i Lazar (9). U međuvremenu, Marija je postala doktor nauka i sada radi kao specijalista onkolog na Onkološkoj klinici.
Darko priznaje da je bio sumnjičav kada se prijavljivao na konkurs Evropske unije, jer mu nikada ništa nije „palo s neba”, pa zato nije ni računao na ovu pomoć. Čak je i koverat koji je stigao na adresu firme odložio sa strane, smatrajući da nema šanse. Po nagovoru supruge popunio je obrazac i posle dve nedelje su saznali da su ušli u uži izbor, ali i da je potrebna još čitava gomila papira. Na kraju su došli predstavnici EU u posetu firmi i da provere da li ono što je napisano u formularima odgovara istini. Sve je prošlo kako treba i novac je stigao, pa su kupili tri mašine. Baš kada je stigla poslednja krenula je pandemija koronavirusa. Usledilo je otkazivanje ugovorenih poslova, a 17 zaposlenih bilo je tada na platnom spisku i još dvoje u proceduri prijema. Zbog straha od zaraze mnogi su prestali da dolaze na posao.
- Noćima nisam spavao i razmišljao sam da li da zatvorim firmu. Pitao sam i radnike šta misle i da li imaju neko rešenje, a da nije stečaj, jer ja nemam bunar s parama. Mogu da izdržim mesec – dva, ali ne i više, jer niko nije znao koliko će ta situacija da traje. U trenutku sam došao na ideju da šijemo modne zaštitne maske. Rekao sam to zaposlenima i oni su se složili. Napravili smo tako dobar posao da nismo stizali da isporučimo sve količine. Dizajneri su napravili 10 različitih modela – dečje sa raznim šarama, sa printovima koje su bile perive, pamučne do lica, a poliesterske spolja i mogle da se nose šest meseci. Cena im je bila 200 dinara plus PDV, u trenutku kada su obične maske koštale 120 dinara u apotekama“, priča Darko, dodajući da nije želeo da se oseća kao ratni profiter, iako je bilo svakojakih komentara, pa i onih uvredljivih sa kojima se teško nosio.
Uprkos svemu, nije mogao da se odbrani od poziva iz raznih opština. Tako su iz Lazarevca naručili hiljadu maski, sa logom njihove opštine, a naručivale su i firme tražeći da se štampa njihov znak, što je bio i neki vid reklame. Posao je krenuo, niko nije od radnika otpušten, svi su primali plate, pa i dva novoprimljena. Nije se stajalo. Mnogo maski su i poklonili – recimo dečjem odeljenju na VMA, a ko god se iz neke od ustanova ili bolnica javio dobio je gratis.
I pored toga, Darko kaže da je jedva čekao da se to završi i da se vrati svom poslu.
Zajmom započeo biznis
Naš sagovornik priznaje da je u biznis ušao pozajmiciom od dobrih drugara. Jedan je vlasnik stovarišta građevinskog materijala i dao mu je odrešene ruke da uzima sve što mu treba za objekat, pa kad bude imao para da plati, a drugi, s kojim je odrastao, i sada živi u Americi, pomogao mu je finansijiski da kupi prve mašine za šivenje. Sve je to Darko već vratio. Kaže, da nije bilo toga bilo bi mnogo teže, tako da je na samom početku dobio „vetar u leđa”.
- Dok sam držao kafić kod Medicinske škole sa mojim kumom, pošto sam dugo bio u sportu igrao sam fudbal za „Šumadiju”, za „Marjan” iz Knića, za Markovac, razmišljao sam šta bih mogao drugo da radim, a da ima veze sa sportom, pošto sam već završio sportsku karijeru, oženio se i dobio prvo dete. Onda sam počeo da radim pomalo sa tekstilom. Uslužno su mi drugi šili, a preko društvenih mreža instagrama i fejsbuka prodavao sam trenerke. Vidim neki model, svidi mi se, kupim materijal, jedni su krojili, drugi šili, treći štampali i to je bilo baš amaterski. Ali, kada su počeli da mi se javljaju neki ozbiljniji klubovi za trenerke i pitali me za neke detalje, u tom trenutku nisam znao baš ništa ni u vezi materijala, ni vrste štampe, niti oko gramaže i utroška materijala. Kada sam malo ušao u te vode i video kako se radi, odlučio sam da uozbiljim priču, priseća se Darko svojih početaka u poslu. Bilo je to 2016. godine. Sada u svojoj firmi ima tri krojača, tri grafička dizajnera, i dosta žena koje šiju. Sve se radi na jednom mestu, jer želi da ima uvid u svaki deo proizvodnje i da konstantno drži kvalitet.
Kamen spoticanja u početku su mu predstavljali šnajderi koji su kasnili sa rokovima, a samim tim i on sa isporukom, što je stvaralo privid neozbiljnosti u poslu. To ga je nateralo da na svojoj dedovini u Kormanu počne ozbiljniju proizvodnju, pa je preuredio dedinu mehaničarsku radionicu u šivaći pogon.
Kupio je tri polovne mašine za šivenje, zaposlio dve žene da šiju, dok je krojač dolazio samo uslužno da kroji. U tom trenutku nije bilo mnogo posla, ali se snalazio. U početku su šili majice, a onda je počelo napredovanje. Darko je dogradio jedan, pa drugi deo objekta, a nedavno je završen i treći i zaposlio dvadesetak radnika.
- Za sada radimo uglavnom za sportske klubove, škole fudbala, sportske kampove uslužno, prema njihovim zahtevima i porudžbini. Oni biraju modele, boju, njihov je logo, naša štampa. I to je osnovna delatnost preduzeća. Međutim, planiram da napravim naš brend i da maloprodaju podignemo na viši nivo. Da imamo i onlajn prodavnicu, da može da se kupi na komad i da je što veći izbor, kaže Darko, dodajući da su sada zatrpani poslom. Trenutno rade za kamp Vanje Grbića, našeg proslavljenog odbojkaša koji ima 800 polaznika, majice, šortseve, dukseve… Vanja sada ide na Olimpijske igre u Tokio ispred Sportskog saveza i namenski su mu spremili komplet u belo-zlatnoj boji, koja mu se jako dopao.
Darko naglašava da želi najkvalitetnije materijale, jer se samo tako postaje prepoznatljiv na tržištu. Kada su počele škole fudbala da se javljaju koje imaju 300-400 polaznika, to je bila najveća reklama za firmu. Za njih se radi kompletna oprema – dresovi, trenerke, majica za trening, šuškavci, jakne. Proizvodnja je krcata poslom i u naredna dva meseca neće moći da primaju porudžbine.
Osim što je glavnokomandujući u firmi, Darko budno prati modne trendove, šta se novo izbacuje na tržištu, šta se najviše traži, naravno u oblasti sporta. Najviše radi za fudbalere, slim-fit modele, zašta se traže posebni materijali sa elastinom, zatim za odbojkaše i rukometaše, mada pokriva i sve druge grane sportova.
Direktni je uvoznik materijala iz Turske već tri godine, dok ostali iz ove branše uglavnom nabavljaju iz Novog Pazara. Troškovi su slični, možda je malo viša cena, ali kvalitet ne može da se uporedi.
Muka sa kvalitetnim kadrovima
S robom su već prešli granice. Slali su sportsku opremu za Kanadu za naš srpski klub, za Nemačku za neke manje timove, Austriju, Crnu Goru, Bosnu. U planu mu je bilo da sa poslovnim partnerom otvori prodajno mesto u Hamburgu u Nemačkoj, gde bi napravili, ali baš kada su počeli da rade na tome krenula je korona i morali su da stanu.
- I bez toga mi smo puni. Gledam kako sada da proširim kapacitete. Odvojio sam proizvodnju od dela šopa, jer imamo mnogo zahteva i ugovorenih poslova, objašnjava ovaj mladi preduzetnik.
Imao je veliki peh tokom pandemije kada se za dva dana razbolelo četrnaestoro radnika. Svi su imali temperaturu, ali niko srećom nije imao teži oblik. Svi su bili 15 dana u karantinu i tada je nastupio pravi kolaps.
Ističe da najveći problem predstavlja pronalaženje kvalitetnih šnajdera, pa uglavnom šiju iskusnije žene koje umeju da urade više operacija.
- Želim da sve bude perfektno. Zaposleni znaju da sam perfekcionista i da sve mora da bude pod konac. Čovek koji mi radi usložno modele i šablone ima svoju uslužnu firmu i šiju za „PS fešn”, a osim toga i predaje u ŠUP-u na smeru za konfekcionare. Pokrenuli su neki projekat sa resornim ministarstvom da ko želi da se obučava za konfekcionara, bez obzira što nije u toj struci, ima šansu za prekvalifikaciju. Mogu da pozovem šest-sedam mladih ljudi koji su prošli obuku da dođu kod mene na praksu i ako se pokažu ostanu da rade, kaže Darko.
Po njegovim rečima, ovo je jako kreativan posao, ne radi se stalno jedno isto. Nemaju serijsku proizvodnju, nego rade po zahtevima klijenata i predlozima kupaca. Trenutno rade opremu za Fudbalski klub Kolubara iz Lazarevca, koja je ušao u Super ligu i igraće sa Crvenom Zvezdom i Partizanom, a preko televizijskog prenosa videće se njihovih ruku delo. I dva crnogorska prvoligaša trenutno nose njihove dresove, a toga će biti sve više, nada se glavni junak ove priče.