Danas počinje Vaskršnji (Veliki, Časni) post. Ove godine post traje od 18. marta do 5. maja. U vreme ovoga posta uzdržavamo se od mesa, jaja, sira, mleka, dakle hrane sa životinjskim masnoćama. Vino i ulje dozvoljeni su samo subotom i nedeljem i na dan Sv. četrdesetorice mučenika (Mledenci), dok se riba može koristiti samo na Blagovesti i Cveti.
Svim ostalim danima posti se „na vodi”, a pogotovo strogo sredom i petkom. Sedmični dani osim srede i petka mogu se razrešiti na ulje, ali sa posebnim blagoslovom duhovnika ili parohijskog sveštenika. Prva tri dana prve nedelje Velikog posta od starine se poste posebno strogo.
Isto i poslednja nedelja posta posti se „na vodi”, osim Veliki Četvrtak koji se razrešava na ulje i vino. Na Veliki Petak se uzdržavamo od jela i pića sve do iznošenja plaštanice, do 3 sata popodne, posle čega se uzima lagan obrok „na vodi”. Strogo se posti i Velika Subota kao jedinu posna subota u toku godine.
Prva nedelja Velikog posta se odlikuje posebnom strogošću, jer je dolično da se na početku podviga ima revnost za pobožan život. U skladu s tim Crkva u toku prve nedelje obavlja duža bogosluženja nego u toku narednih dana. Od ponedeljka do četvrtka se na velikom povečerju čita pokajnički kanon svetog Andreja Kritskog (+712). Ovaj kanon je nazvan Veliki, kako zbog mnoštva misli i sećanja koji se u njemu sadrže, tako i po broju tropara kojih ima oko 250 (u običnim kanonima ih ima oko 30). Radi čitanja u prvoj nedelji posta kanon je podeljen na četiri dela, po broju dana.
U sredu i četvrtak Velikom kanonu se dodaje nekoliko tropara u čast prepodobne Marije Egipatske (+522), koja je od dubokog duhovnog pada došla do uzvišene blagočestivosti. Veliki kanon se završava troparima u čast svog tvorca – Svetog Andreja Kritskog. U ponedeljak ili utorak prve sedmice posle jutrenja ili časova sveštenik čita parohijanima „Molitve za početak posta Svete Četrdesetnice”, koje su navedene u Trebniku.
U subotu prve nedelje Crkva se seća čudesne pomoći koju je velikomučenik Teodor Tiron (oko +306) pružio konstantinopoljskim hrišćanima 362. godine, za vreme cara Julijana Odstupnika (+363), kad je prve sedmice Velikog posta svetac, koji se javio Konstantinopoljskom arhiepiskopu, zapovedio da se jede koljivo (kuvane žitarice) umesto hrane oskrnavljene kropljenjem krvlju idolskih žrtava na tržnici. Osvećenje koljiva vrši se u petak prve nedelje na Pređeosvećenoj liturgiji, posle zaamvone molitve i pojanja molebana velikomučeniku Teodoru.
U mnogim hramovima se petkom ili nedeljom obavlja dirljiv bogoslužbeni obred pod nazivom pasije (od latinskog passio – stradanje). On je u crkvenu upotrebu uveden za vreme Kijevskog mitropolita Petra Mogile (XVII v.). Služi se na povečerju (u petak) ili na večernjoj (u nedelju) prve, druge (često od druge), treće i četvrte sedmice posta i sastoji se od čitanja Jevanđelja o Hristovim stradanjima, pesama Strasne sedmice – Tebe, odejuščagosja svjetom, jako rizoju (Tebe, koji si se obukao u svetlost, kao u haljine), Priidite, ublažim Josifa prisnopamjatnago (Hodite da blaženim nazovemo Josifa nezaboravnog) i drugih – i pouka. O pasijama se ne govori u crkvenom sutavu. Čin pasija je prvi put naveden na kraju Cvetnog trioda koji je 1702. godine izdao arhimandrit Kijevo-Pečerske Lavre Joasaf Kronovski. Na kraju opisa čina je rečeno: Svega ovoga sećamo se po savetu, a ne po zapovesti, što se sve daje na rasuđivanje Svetoj Pravoslavnoj Crkvi.
Prva nedelja (kao dan u nedelji) Velikog posta drugačije se zove Nedelja ili Pobeda Pravoslavlja. Ovog dana se vrši sećanje na pobedu Pravoslavlja. To je običaj koji je uveden u Vizantiji u prvoj polovini IX veka u znak sećanja na konačnu pobedu Pravoslavne Crkve nad svim jeretičkim učenjima, koja su uznemiravala Crkvu, posebno nad poslednjim od njih – ikonoboračkim, koje je osuđeno na Sedmom Vaseljenskom Saboru 787. godine. U ovu nedelju se obavlja posebno bogosluženje, koje se naziva čin Pravoslavlja. Ovaj čin je napisao Metodije, Konstantinopoljski patrijarh (842-846). Pobeda Pravoslavlja je prvi put bila proslavljena prve nedelje Velikog posta, dakle, osnov za proslavu ove pobede Pravoslavlja je istorijski. Čin Pravoslavlja se uglavnom sastoji od molebanskog pojanja i služi se u sabornim crkvama posle čitanja časova uoči liturgije ili posle liturgije, na sredini hrama, ispred ikona Spasitelja i Majke Božje.
Druga sedmica i nedelja Velikog posta naziva se Nedeljom svetog posta: Crkva moli Gospoda za blagodatno ozarenje onih koji poste i koji se kaju. Na bogosluženjima ove sedmice i u nedeljni dan zajedno sa skrušenošću zbog čovekovog grehovnog stanja hvali se post kao put ka unutrašnjem blagodatnom ozarenju.
Pravoslavno učenje o postu se posebno jako otkriva u sećanju, u toku druge sedmice, na Svetog Grigorija Palamu, Solunskog arhiepiskopa (XIV v.). Sveti Grigorije je bio veliki atonski podvižnik, poznat kao zaštitnik Pravoslavlja i razobličitelj jeretičkog učenja Varlama, kalabrijskog monaha, koji je odbacivao pravoslavno učenje o blagodatnoj svetlosti, koja prosvećuje unutrašnjeg čoveka i ponekad se otkriva vidljivo, na primer, kao što je to bilo na Tavoru i Sinaju. Varlam je smatrao da je nemoguće dostići ovo ozarenje molitvom, postom i drugim duhovnim podvizima samoodricanja. Na Saboru koji je ovim povodom bio sazvan u Konstantinopolju 1341. godine sveti Grigorije Palama, koji je bio nazvan sinom Božanske svetlosti, razobličio je jeretike i odbranio učenje o Božanskoj svetlosti, nestvorenoj, uvek postojećoj, kojom je Gospod zablistao na Tavoru i kojom se obasjavaju podvižnici koji dostignu takvo prosvetljenje uz pomoć molitve i posta. Crkvenu službu u čast Svetog Grigorija Palame i njegovo žitije napisao je Filotej, Konstantinopoljski patrijarh (XIV v.), a kanon Genadije Sholar (XV v.).
Treća nedelja Velikog posta naziva se Krstopoklona, jer u ovu nedelju Crkva slavi Sveti Krst i duhovne plodove Krsne smrti Spasitelja.
Značaj Hristovog Krsta za one koji se podvizavaju u postu Crkva je objasnila u bogoslužbenim pesmama, u različitim slikama i alegorijama. Poput drveta koje ima mnoštvo lišća i baca gustu senku, pa pruža hladovinu i odmor umornom putniku, Hristov Krst na sredini podviga posta verujućima pruža hladovini i bodri ih da završe trud. Hristov Krst kao znamenje pobede nad smrću priprema nas za radosno proslavljanje Pobednika pakla i smrti. Hristov Krst se poredi s drvetom koje je zasladilo gorke vode Mere, s drvetom života, koje je zasađeno posred raja. Radosna vest o Krstu i poklonjenje njemu s utehom nas podsećaju na sve bliži praznik Hristovog Vaskrsenja. Osim proslavljanja Svetog Krsta na kojem se Gospod smirio do smrti, u bogosluženjima četvrte nedelje Velikog posta se razobličava farisejska gordost, koju je Bog osudio, i hvali se smirenje carinika.
Počevši od srede Krstopoklone nedelje na liturgijama Pređeosvećenih Darova se do Velike srede izgovaraju posebne jektenije za one koji se spremaju za prosvećenje (krštenje).
U bogosluženjima četvrte nedelje Crkva nudi uzvišeni primer isposničkog života koji predstavlja podvižnik iz VI veka, Prepodobni Jovan Lestvičnik, koji se od 17. do 80. godine podvizavao na Sinajskoj gori i koji je u svom delu „Lestvica raja“ opisao put postepenog ushođenja čoveka ka duhovnom savršenstvu lestvicom duše, koja ga uzvodi od zemlje ka večnoj slavi. U „Lestvici“ je navedeno 30 ovakvih stepenika, po broju godina zemaljskog života Spasitelja do Njegovog stupanja na društveno služenje ljudskom rodu.
U četvrtak pete nedelje na jutrenju se čita ceo Veliki kanon svetog Andreja Kritskog i Žitije prepodobne Marije Egipatske (V-VI v.), koje se iz bezdana poroka putem pokajanja uzdigla na toliku visinu savršenstva i svetosti da je postala slična bestelesnim anđelima. Ovo bogosluženje se zato drugačije naziva Marijino (ili ređe: Andrejevo) stajanje. U praksi se ono služi u sredu uveče. Žitije se prilikom čitanja deli na dva dela: jedan deo se čita posle katizmi, a drugi posle treće pesme kanona. Žitije prepodobne Marije je napisao sveti Sofronije, Jerusalimski patrijarh (638-644), a sveti Andrej Kritski, kojeg je Jerusalimski patrijarh Teodor poslao na Trulski, VI Vaseljenski Sabor (680-681), doneo je Žitije svete Marije zajedno sa svojim kanonom. Čitanje kanona svetog Andreja i Žitija svete Marije Egipatske u četvrtak pete sedmice na jutrenju, utvrđeno je na ovom Saboru.
U sredu pete sedmice na večernji koja se odnosi na četvrtak, umesto uobičajenih stihira na „Gospodi vozvah” se pevaju 24 pokajničke stihire Velikog kanona – dela svetog Andreja Kritskog. Sve stihire se završavaju sa: „Gospodi! Prežde daže do konca ne pogibnu, spasi mja.” („Gospode! Pre nego što propadnem do kraja, spasi me.”). U četvrtak se radi čitanja Velikog kanona služi liturgija Pređeosvećenih Darova i zvonjava zvona je potpuna, odnosno nije velikoposna.
Subota pete nedelje se naziva Subotom akatista, a sama služba je dobila naziv „Pohvala Presvetoj Bogorodici”. Ovog dana se na jutrenju čita Akatist što na grčkom znači pojanje uz koje se ne sedi posvećeno Božijoj Majci u sećanje na Njeno zastupništvo i izbavljenje Konstantinopolja u danima posta od najezde tuđinaca u VII v. Ovaj prvi akatist napisan je u VII v. na osnovu još starijih kondaka u kojima se opevaju događaji Rođenja Gospoda i Blagovesti Prečistoj Bogorodici.
U petu nedelju Velikog posta Crkva se seća Svete Marije Egipatske i proslavlja je. U pesmama kanona za ovu nedelju, kao i u bogosluženjima sedmičnih dana iduće nedelje – cvetne, otkriva se jevanđeljska priča o bogatašu i Lazaru kako bi se vernici podstakli na istinsko pokajanje kojim se dostiže Carstvo Božije. Crkva ubeđuje vernike da izbegavaju nemilosrdnost i nečovečnost bogataša i da revnuju za trpljenje i velikodušnost Lazara, jer Carstvo Božije nije hrana i piće, vać pravednost i uzdržanje sa svetošću i milosrđem.
U subotu šeste nedelje – cvetne, Crkva se seća čuda kad je Gospod Isus Hristos vaskrsao Lazara, zato se ona naziva Lazareva subota. Vaskrsavanjem Lazara Isus Hristos je pokazao Svoju Božansku silu i slavu i uverio je Svoje učenike i sve u Svoje predstojeće vaskrsenje i sveopšte vaskrsenje mrtvih na dan Suda Božijeg.
Cveti su posvećene sećanju na svečani Ulazak Gospodnji u Jerusalim, u koji je išao na stradanja i Krsnu smrt. Ovaj događaj su opisali svi jevanđelisti: Mt. 21, 1-11; Mk. 11, 1-11; Lk. 19, 29-44; Jn. 12, 12-19. Ovaj praznik se naziva Cveti, Cvetna nedelja, a u razgovornom jeziku kod Rusa i nedelja Vrbice, zbog običaja da se tog dana osvećuju grančice palme, koje se kod nas zamenjuju vrbom.
Praznik vodi poreklo od davnina. Prvo ukazivanje na praznik – u III veku, pripada svetom Metodiju, Patarskom episkopu (+312), koji je ostavio pouku za ovaj dan. U IV veku se praznik, kako svedoči sveti Epifanije Kiparski, proslavljao vrlo svečano. Mnogi od svetih otaca iz IV veka ostavili su svoje pouke za ovaj praznik. U VII-IX sveti Andrej Kritski, Kozma Majumski, Jovan Damaskin, Teodor i Josif Studit, kao i vizantijski car Lav Filosof, Teofan i Nikifor Ksantopul, praznik su proslavili pesmama koje Pravoslavna Crkva i danas poje.
Praznik Ulaska Gospodnjeg u Jerusalim spada u najvećih dvanaest Gospodnjih i Bogorodičnih praznika, ali nema ni pretpraznestvo ni popraznestvo, jer je okružen danima posta Četrdesetnice i Strasne sedmice. Međutim, iako nema dane pretpraznestva kao drugi praznici iz reda dvanaest najvećih, bogosluženja cele prethodne sedmice, počevši od ponedeljka, u mnogim stihirama i troparima su posvećena događaju ulaska Gospodnjeg u Jerusalim.
U petak cvetne nedelje završava se post Svete Četrdesetnice. Ovog dana se u jednoj od stihira na „Gospodi vozvah” peva: „Dušepoleznuju soveršivše Četiredesjatnicu, i svjatuju sedmicu Strasti Tvojeja prosim vidjeti, Čelovjekoljupče.” („Završivši dušekorisnu Četrdesetnicu, molimo da vidimo i svetu sedmicu Stradanja Tvojih, Čovekoljupče.”). Lazareva subota i Cveti služe kao prelaz iz Četrdesetnice u Strasnu sedmicu.
