Noćas je završen Petrovski ili Apostolski post (u narodu još poznat kao i letnji) koji je ove godine započeo 15. juna, jedan od četiri velika posta u Srpskoj pravoslavnoj crkvi čiji je datum početka pokretan a završava se svake godine 12. jula (29. juna po Gregorijanskom kalendaru) na dan Svetih apostola Petra i Pavla – Petrovdan, jedan od 15 najvećih crkvenih praznika.
Petrovdan je veliki i crkveni i narodni praznik. Kod Srba je postojao običaj da se uoči ovog velikog praznika pale lile, koje se prave od mlade kore divlje trešnje ili breze. Obično se to radilo na mestima gde se narod okuplja, na trgovima, raskršćima i u tome su posebno učestvovali deca i mladi. Paljenje vatre i lila simbolisalo je ona vremena kada su hristoborni carevi progonili i mučili hrišćane, vezujući ih za drvene stubove, natapajući ih smolom i paleći ih. Njihova tela su tada gorela kao buktinje, osvetljavajući trgove kao danas simbolične vatre i lile
Po Narodnom kalendaru Petrovdan je smatran za kalendarsku granicu u godini jer posle njega u prirodi nastupaju promene, koje ukazuju na približavanje jeseni.
Običaji kod Srba su nalagali da se na Petrovdan ništa ne radi u polju, a naročito da se ne uprežu konji u kola. Nekada je narod ujutro na ovaj dan stoku prskao vodom da bi bila zdrava, a čobani su pleli vence i stavljali ih stoci na rogove.
Kod Srba u Vojvodini postojao je običaj da se do Petrovdana nisu smele seći jabuke nožem, niti se smelo jabukama igrati, ili pak udarati jednu o drugu jabuku, jer se verovalo, da će ako se to čini, padati krupan grad i uništiti useve. Taj običaj se vezuje za verovanje da na Petrovdan Sveti Petar deli jabuke deci na onom svetu. Nekada su žene spremale kolač sa jabukama koja su dozreva oko ovog praznika i nazivju se petrovače.
Takođe, devojke su na ovaj dan gatale da li će se te godine udati i ko im je suđenik. Udavače koje su na Ivanjdan, 7. jula, stavljale u lonac malo zemlje i posejale nekoliko zrna pšenice, na Petrovdan su gledale kako je klijalo. Ako su klice pšenične savijene kao prsten devojke su se nadale prstenovanju.
Sveti apostol Petar – Sin Jonin, brat Andreje prvozvanog, iz plemena Simeonova, iz grada Vitsaide.
Bio je ribar, i najpre se zvao Simeonom, no Gospod je blagozvoleo nazvati ga Kifom, ili Petrom. On je prvi od učenika jasno izrazio veru u Gospoda Isusa rekavši: „Ti su Hristos, Sin Boga živoga”. Njegova ljubav prema Gospodu bila je velika, a njegova vera u Gospoda postepeno se utvrđivala. Kada je Gospod izveden na sud, Petar Ga se tri puta odrekao, no samo jedan pogled u lice Gospoda – i duša Petrova bila je ispunjena stidom i pokajanjem. Posle silaska Svetoga Duha Petar se javlja naustrašivim i silnim propovednikom Jevanđelja. Posle njegove jedne besede u Jerusalimu obratilo se u veru oko tri hiljade duša. Propovedao je Jevanđelje po Palestini i Maloj Aziji, po Iliriku i Italiji.Činio je moćna čudesa: lečio je bolesne, vaksrsavao mrtve; čak i od senke njegove isceljivali su se bolesnici. Imao je veliku borbu sa Simonom Volhom, koji se izdavao za boga, a u stvari bio je sluga satanin. Najzad ga je posramio i pobedio. Po zapovesti opakoga cara Nerona, Simonovog prijatelja, Petar bi osuđen na smrt. Postavivši Lina za episkopa u Rimu i posavetovavši i utešivši stado Hristovo, Petar pođe radosno na smrt. Videći krst pred sobom, on umoli svoje dželate, da ga raspnu naopako, pošto smatraše sebe nedostojnim da umre kao i Gospod njegov. I tako upokoji se veliki sluga velikog Gospodara, i primi venac slave večne.
Sveti apostol Pavle – Rodom iz Tarsa, a od plemena Venijaminova. Najpre se zvao Savle, učio se kod Gamalila, bio farisej i gonitelj Hrišćanstva.
Čudesno obraćenu veru hrišćansku samim Gospodom, koji mu se javio na putu za Damask. Kršten od apostola Ananije, prozvat Pavlom i uvršćen u službu velikih apostola. Sa plamenom revnošću propovedao Jevanđelje svuda od granica Arabije do Španije, među Jevrejima i među neznabošcima. Dobio naziv apostola neznabožaca. Koliko su strahovita bila njegova stradanja, toliko je bilo njegovo natčovečansko strpljenje. Kroz sve godine svog propovedanja on je iz dana u dan visio kao o jednom slabom končiću između života i smrti. Pošto je ispunio sve dane i noći trudom istradanjem za Hrista, pošto je organizovao crkvu po mnogobrojnim mestima, i pošto je dostigao tu meru savršenstva, da je mogao reći: „Ne živim ja nego Hristos živi u meni”, tada je bio posečen u Rimu, u vreme cara Nerona, kad i apostol Petar.
Na ikonama ova dva sveca predstavljaju se zajedno – Petar drži ključeve u ruci, a Pavle mač.