Decenijama je u SFRJ Kragujevac slovio za „crveni grad” a danas to više niko i ne pominje. Film Vladmira Paunovića „Crveni barjak” govori o tome šta je (pre)ostalo od tog levičarskog nasleđa i zbog čega je ono sistemski i sitematski „izbrisano” i „zaboravljeno”
Ovogodišnji KRAF (Kragujevački festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma) završen je krajem oktobra u SKC-u premijerom filma Vladimira Paunovića „Crveni barjak” na temu revizija levičarskog nasleđa u Srbiji i Kragujevcu. Reč je o kragujevačkoj premijeri jer je film već prikazivan na Festivalu „Radničkog filma” u Zrenjaninu a bio je i u selekciji pratećeg programa „Martovskog festivala” u Beogradu.
Paunović se u svojim dokumentarnim filmovima bavi temama iz novije, savremene istorije tako da je „Crveni barjak” završni deo njegove dokumentarističe trilogije a prethodna dva ostvarenja su: „Kongres zaborava” o srpskim liberalima i
„Živi zid” posvećen sudbinama „Zastavinih” radnika koji su svojim telima branili fabriku tokom NATO bombardovanja 1999. godine.
Tema novog filma je istraživanje revizije jugoslovenskog i levičarskog nasleđa u Srbiji, od devedesetih godina do danas, ali i revizije ne samo savremene već i „prethodne” istorije, kako je to sam autor okarakterisao.
Mesto ove dokumentarne priče je grad Kragujevac, koji je u vremenu SFRJ nazivan „crvenim gradom” zbog događaja koji su se u njemu odigrali – prvih radničkih demonstracija 1876. u organizaciji pristalica Svetozara Markovića, prve štafete mladosti 1945. godine koja je iz našeg grada po prvi put uručena Titu, pa do dugogodišnjih Susreta samoupravljača „Crveni barjak” koji su u Kragujevcu održavani.
Istorija, ankete, anegdote…
Paunović u filmu kombinuje istorijsko-dokumentarni deo sa brojnim „živim” sagovornicima koji svi sa svog aspekta pokušavaju da objasne istorijski trenutak u kojem su živeli i radili i kako je on „potpuno” nestao. Njegovi sagovornici u filmu nisu samo istoričari, političari i ljudi leve provenijencije i opredeljenja već i oni sa potpuno suprotne, druge strane.
A, zaista nije lako pobrojati sve sagovornike u „Crvenom barjaku”. U filmu učestvuju: Ljubiša Ristić (reditelj i nekadašnji visoki funkcioner Jugoslovenske levice), dr Predrag J. Marković (istoričar i potpredsednik Socijalističke partije Srbije), Boris Milićević (prvi javno deklarisani gej političar na području bivše Jugoslavije i član glavnog odbora Socijalističke partije Srbije), Borko Stefanović (osnivač Levice Srbije)… Tu su i predstavnci novih levih stremljenja poput: Jelene Bogdanović (članice Marks 21), Ivana Mandića (Stranka slobode i pravde Kruševac), ovdašnjih Nenada Glišića, Olge Dragaš i Damira Nedića (Crvena inicijativa Kragujevac), kao i pukovnika Željka Zirojevića (potpredsednik SUBNOR-a Srbije).
Sa druge, kontra-leve strane su Mirko Čikiriz (potpredsednik Pokreta obnove Kraljevine Srbije), Veroljub Stevanović (eks-gradonačelnik Kragujevca), Saša Milenić (eks-predsednik Skupštine grada Kragujevca)…
U Filmu govore i Jovan Gligorijević (reditelj i pisac) i Rade Milivojević (fotoreporter kragujevačke „Svetlosti”) kao i Zdenko Martić (muzičar iz Kragujevca).
Kragujevac kao kolevka industrije u Srbiji imao je mnogo pre ostalih gradova u zemlji i znatno razvijeniji radnički pokret još od polovine pretprošlog veka. Prve prave i organizovane radničke demonstracije i pobune organizovane su i održavale su se baš u našem gradu. Paunović u svom filmu podseća na dane pobune pod „crvenim barjakom” samouprave kao i na levičare, socijaliste i radničke lidere tog doba poput Svetozara Markovića, sestara Ninković…
Usledio je 20. vek, štafeta i dočeci druga Tita, Susreti samoupravljača… Grad je bio crven do koske. Danas od toga nema ni pomena. I kao što se u vreme socijalističkog režima preterivalo sa leve strane danas se otišlo u potpuno drugu krajnost i ti delovi istorije se ne samo ignorišu (što, inače nije slučaj samo u Srbiji) već sistemski i sistematski brišu, kao da nikada nisu ni postojali.
Inicijativa Borke Pavićević
Osim arhivskog materijala i snimaka sadašnjeg stanja socijalističkog nasleđa, film „Crveni barjak” koristi i tehniku intervjua sa građanima Kragujevca (voks populi) koji predstavljaju sopstvenu percepciju nasleđa koje je obeležilo život u zemlji koju pamte, u kojoj su rođeni i u kojoj žive.
Čovek ne može a da se ne nasmeje kada današnji Kragujevčani u Paunovićevoj anketi u kameru odgovaraju da je spomenik štafeti u Centru grada spomenik trudnici, materinstvu i natalitetu (iako su samo Kragujevčani oduvek posprdno ovaj spomenik i zvali „Trudnica”). Mnogi i ne znaju zbog čeka se ulica pored glavne Zelene pijace zove Crveni barjak.
Jovan Kale Gligorijević, fotograf Radoje Rade Milivojević i Zdenko Martić u filmu pričaju brojne lokalne čaršijske lokalne anegdote nastale tokom Titovih poseta Kragujevcu.
Bivši gradonačelnik Veroljub Stefanović govori o postavljanju velikog krsta na ulazu u grad sa auto puta, dok nekadašnji predsednik Skupštine grada Saša Milenić govori o kako je u samom filmu rečeno „prebrendiranju” nekada Kuće Svetozara Markovića koja je danas u sastavu Narodnog muzeja kao Kuća prote Miloja Barjaktarovića (čija je zaista i bila).
Inače menjanje imena ulica i trgova jedna je od takođe značajnih komponenti filma tako da se Paunovićev film baš prigodno uklopio u aktuelno „prebrendidiranje” i Vesićev primitivizam u vezi sa promenama naziva beogradskih ulica koji potiču još iz 19. veka. Film obrađuje i promenu (vraćanje jer su je komunisti uklonili) krune umesto petokrake na Avgustinčićevom spomeniku Palim Šumadincima u Malom parku kod pijace kao i uklanjanje impresivne statuete Kralju Aleksandru koju je ispred Upravne zgrade Vojne fabrike simbolično zamenio Livac.
Po pitanju davanja imena ulica Paunović je iskoristio prošlogodišnju aferu koja je nastala sa dodeljivanjem imena Đenerala Draže Mihailovića u obližnjem Desimrovcu (za šta su zdušno glasali svi tadašnji odbornici lokalnog SPS-a) pa je za potrebe svog dokmentarca upriličio na tu temu efektni dvougao u kome učestvuju Mirko Čikiriz (POKS) za i Nenad Glišić (Crvena inicijativa).
Na kraju (mada je od nje sve i počelo) autorski tim je film posvetio nedavno preminuloj umetnici i aktivistkinji Borki Pavićević, koja je reditelju više puta predložilu bavljenje temom o radu Svetozara Markovića.
Osobenost „Crvenog barjaka” je i autorski prepev, teksta i muzička obrada stare italijanske partizanske pesme „Bandiera Rossa” (po tekstu „Crveni barjak” Vladimira Paunovića, izvodi ad-hok orkestar „Crvena banda” u sastavu: Aleksandar Sretenović, Nenad Milanović – Pegi i Dragoslav Andrić) a igranu ulogu „Ace Barjaka” u špici tumači Aleksandar Gubaš.
Scenario i režiju potpisuje Vladimir Paunović, kameru Dragomir Čeda Miljojković, kao novinar-istraživač je radio Miroslav Čer, montažu Jasmina Miljojković, a izvršnu produkciju Marija Ilić. Originalnu muziku u filmu, prepev pesme italijanskih partizana „Bandiera Rossa”.
Ni jedan film pa ni Paunovićev „Crveni barjak” ne može, naravno, da da konačne odgovore ali zato može (i mora) da postavi prava pitanja – gde se dede toliko bogata i velika levičarska istorija Kragujevca, Srbije pa i čitave nekadašnje Jugoslavije. A, možda će kako se sa „brisanjem” i prepravljanjem istorije krenulo uskoro od nje samo i da ostane „Crveni barjak” kao film.
Zoran Mišić
Sjajan film
Kuća Svetozara Markovića se još uvek zove tako, i kao objekat pod zaštitom države, i zvanično, to što se neko u Verkovo vreme igrao pa mislio da može da menja kako on hoće i da izmišlja neke fiktivne nazive, pa se na kraju malo preigrao, kao i njegov mentor.