Neki dan me prijatelj podseti na glupavi vic koji nam je iznimno bio smešan u periodu bratstva i detinjstva, u vreme – što se ono kaže – procvata socijalističkog samoupravljanja, u ono doba kada smo bili antropološki optimisti i živeli u uverenju da čovek čoveku nije Vučić.
Veli vic kako je Mujo jedno subotnje jutro malo duže knjavao – imao je naime burnu noć sa jaranima u obližnjoj kafani.
Spavao bi on i duže da ga ne probudi nekakvo zavijanje.
Otvori prozor, misleći da dolazi spolja, ali napolju, osim automobila i dečje graje u daljini, ništa se ne ču.
Ode u dnevnu sobu, tamo uglavnom tišina, samo se sa televizora šaputavim glasom, smireno i optimistički, predsednik obraća narodu.
Ali predsednički glas, koji je svuda oko nas, više i ne konstatujemo, jer je deo stalnog ambijenta poput otkucaja zidnog sata.
Pogleda u kupatilo, mašina za veš ne radi, sve je tiho, osim što kaplje voda u lavabo, a on nikako da promeni gumicu.
U ostavi, po običaju, tišina sačinjena od boca ceđenog paradajza i pekmeza. I dalje nešto međutim zavija.
Uđe on u kuhinju, i enigma se u trenu razreši: Fata, naime, zavija sarmu.
Poput Muje, moj se prijatelj jedne rane zore probudi sa zavijanjem u glavi, kao i sa osećajem da mu kamen stoji u želucu i pulsira kao kakva tempirana bomba.
Pokuša on – kako mi pripoveda – da ustanovi odakle to zavijanje i taj kamen pristižu.
Obiđe prostorije života, i shvati da možda u njima stvari i ne stoje tako loše: nekako se preživljava, ima se para da se ode u Lidl i napune kolica, a možda se skupi nešto i za letovanje u Grčkoj, samo da prođe ova korona.
Deca dobro uče i, ako bog da, otići će negde vani, gde će namlatiti pare.
Možda će nešto biti i za roditelje kada ih starost skrha.
Odavno je prestao da prati „aktuelnosti“: zarad duševnog mira, izgradio je branu koja ga štiti od licemerja, laži, mržnje, besa i bahatosti koji se slivaju sa skoro svih televizijskih postaja i novinskih stubaca.
Okružio se ljudima sa kojima priča o porodičnim temama i dilemama, zbija šale i prepričava zastarele viceve.
Neću politiku u moju butigu – rekao bi kada bi neko uzeo da laprda o Vučiću i ostalim traumama našeg bivstvovanja. Iako je – što voli da istakne – devedesetih bio aktivan u rušenju Miloševića.
Posle se, veli, razočarao.
Ali, ipak to zavijanje i taj abdominalni grč. Odnekud definitivno dolaze.
Pogleda, žena još uvek spava, ne zavija sarmu dakle, a on podigao glavu kao petlić.
Potom se – kako veli – setio da je sinoć, pre počinka, otišao u obilazak društvenih mreža, kako bi se uputio o čemu njegovi prijatelji i javne ličnosti razmišljaju, šta im se tačno sviđa, a šta ne sviđa. Nekada je, doduše, mislio da je sviđanje privatna stvar.
Na društvenim mrežama, u mraku radne sobe, poznanik se informiše i o političkim temama, kaže, toliko da ne bi bio baš potpuni duduk. Ostao je te noći dugo sa monitorom u očima, jer su se razne rasprave o raznim temama baš ono rasplamsale.
Onako kako to već biva na netu: žučne, agresivne polemike u kojoj ljudi koriste teške reči i iznose argumente sa skoro neverovatnim samopouzdanjem.
Ranije ga to nije uznemiravalo, ali je vremenom postao osetljiv. Kaže, nervira ga to što su u modi moralna panika i ekstremni stavovi.
Zauzimaju se busije i bacaju bombe, pravi mali rat. Ako bi se neko pojavio i rekao nešto što je razumno i promišljeno, živo bi najebao od svih.
Veli, mnogi društvene mreže koriste samo da bi izbacili iz sebe frustraciju, onaj kamen iz želuca zafrljačili u svoj status, tvit ili u neki komentar, ne mareći pritom da nekom tako mogu da pokvare dan ili uskrate san.
Te noći se sa par prijatelja podžapao u raspravi o seriji „Porodica“, koju je izbindžovao jedno popodne.
Morao je da je pogleda, vukla ga je nekakva pervertirana nostalgija. Sve te priče iz devedesetih i priče o Miloševiću, koliko god bile jezive, vraćaju ga u mladost, sele u period dok je još uvek izgledalo da ima neke nade za nas, nade koja je ulivala energiju i raspaljivala strasti.
A sada se sve to istopilo, smatra.
Elem, frendovi su ga napali jer je rekao pokoju lepu reč o ovom ostvarenju.
Konstatovao je, doduše, da je umetničko transponovanje zlikovaca otkako je sveta i veka veoma osetljiva stvar, jer uvek postoji mogućnost da se zločini, čak i nesvesno, relativizuju, ili da se – u slučaju političkih krvoloka – stekne utisak da se istorija prekraja.
I on se slaže da se moglo više progovoriti o Miloševićevim regionalnim pustošenjima.
Veli, ima u seriji dosta slabih tačaka, loše glume i interpretacija prepunih opštih mesta.
Ali je dodao: ljudi, zar vi zaista očekujete da jedna serija može da ispuni sve one zjapeće praznine nastale zbog toga što je ova država odbila da se suoči sa onim što je učinila i sebi i drugima tokom devedesetih?
I ne samo država, nego i svi mi.
Rekao je, takođe, da se ne slaže da ona rehabilituje Porodicu. Na kraju – kaže moj prijatelj koji ne pripušta politiku u svoju butigu – Porodica je rehabilitovana odavno, od onoga trenutka kada je Vučić zavladao Srbijom, ili čak od onda kada su Tadić i Dačić postigli „istorijsko pomirenje“.
Veli, odlučio sam da se skinem sa društvenih mreža, jer svi su poludeli, svi su postali kao Vučić. Nisam imao srca da mu kažem da tako neće pobeći od zadrtosti, mržnje i bahatosti. Naći će već načina da mu zakucaju na vrata i uđu u san.