Čiji je bunar Glavica vode u Poskuricama?

Od 2019. godine Aleksandar Milosavljević učesnik je sudskog spora čiji predmet je, ni manje ni više nego – pravo na pijaću vodu.

Kada je deset godina ranije grad Kragujevac iskopao 119 arterskih bunara na teritorijama bezvodnih sela, izgledalo je kao da će problem vodosnabdevanja biti rešen, ipak – jedan takav bunar u Poskuricama predstavlja tačku spora između predsednika udruženja građana Glavica vode i našeg sagovornika.

Za udruženje Glavica vode i njegovog predsednika, Božidara Đordana, Aleksandar saznaje raspitujući se o proceduri za dobijanje priključka na vodovodnu mrežu – ubrzo nakon što je kupio parcelu u Poskuricama.

Kako tvrdi naš sagovornik, u prvom kontaktu sa Đordanom dobio je infromaciju da on nema ništa s tim, već samo sakuplja novac za održavanje mreže, a da je grad adresa za traženje saglasnosti.

Milosavljević dalje odlazi u agenciju za razvoj i investicije, gde se upoznaje sa ‘likom i delom’ gospodina Đordana. Ispostavlja se da je u pitanju jedino udruženje sa kojim grad nema saradnju, budući da nije bilo želje za potpisivanjem sporazuma, niti ugovora o primopredaji bunara.

• Đordan daje priključke kome hoće, kome neće – ne da, tvrdi Milosavljević.

Te 2019. godine iz Gradske uprave za investicije, na pitanje našeg portala ko upravlja izvorištem Glavica vode, odgovor je da grad nije sklopio ugovor sa Udruženjem građana Glavica vode.

Aleksandar Milosavljević parcelu u Poskuricama kupio je zbog posla, na njoj je sagradio halu koja je u procesu legalizacije. Ističe da od tog posla živi i izdržava porodicu, za sebe kaže da je poslodavac i uredni poreski obveznik.

Za saglasnost za priključak na vodovodnu mrežu obratio se Udruženju građana Glavica vode. Predsednik tog udruženja mu je rekao, tvrdi Milosavljević, obrati gradu, odnosno MZ Poskurice. Javio se Mesnoj Zajednici Poskurice od koje je i dobio pismenu saglasnost. Saglasnost je dobio i od vlasnika parcele kroz čiju njivu je morao da postavim vodovodnu cev.

Ali, ubrzo posle priključenja na vodovodnu mrežu, predsednik udruženja Glavica vode tuži ga, uz tvrdnju da Grad Kragujevac dao Udruženju građana Glavica vode arterski bunar-izvorište na upravljanje.

Sudske peripetije  

Predsednik udruženja Glavica vode Đordan podnosi krivičnu prijavu u kojoj tvrdi da ga je Milosavljević smetao u državini. Tuženi Milosavljević pak dokazuje da vodovod uopšte ne može biti u njegovoj državini, pa tako nema prava na učešće u ovom sporu.

Na osnovu svedočenja Nenada Jelisijevića, koji je prema tvrdnji Milosavljevića u Gradskoj upravi za investicije odgovoran za arterske bunare, u martu 2020. godine Milosavljević je oslobođen krivice, ali samo četiri dana kasnije – osnovni sud naknadnim uvidom u dokumentaciju utvrđuje da je Kragujevac dao saglasnost udruženju Glavica vode da upravlja arterskim bunarom, nakon čega se sa osnovnog slučaj se seli na viši sud.

Milosavljević dobija spor sa presudom po kojoj je Đordan dužan da mu nadonadi štetu.

U međuvremenu Đordan protiv Milosavljevića pokreće i parnični postupak.

• Pisao sam gradskom pravobranilištu gde tražim da grad zaštiti svoju imovinu od Božidara Đordana da bi ujedno zaštitio i mene. Ponovo se pojavljuje Nenad Jelisijević, koji sada tvrdi da je grad dao na upravljanje udruženju izvorište, priča Aleksandar Milosavljević.

Rezultat sudskog spora: da se tuženi isključi za mreže i na ime naknade parničnog postupka plati 214.750,00 dinara (foto rešenja).

• To što sam izgubio na Osnovnom sudu je presedan. To su svi kazali. Pravo na vodu i pravo na rad su ustavom zagarantovani, a meni se ovako oduzimaju oba. Naravno da sam se žalio na presudu, ali to je jednostavno odbačeno, zaključuje Milosavljević.

Naš sagovornik podnosi krivičnu prijavu protiv Nenada Jelisijevića, kao i prijavu za organizovani kriminal. Obe su odbačene.

Obraćao se i zaštitnici građana, te kaže da je pri uvidu u dokumentaciju zaključila da je sve urađeno kako treba i da bi tužbu zapravo trebalo podneti protiv Đordana. Mada je dobio njenu podršku, kako kaže, sud jednostavno nije uvažio priloženu dokumentaciju. Za vreme trajanja sudskog procesa ombudsmanka je otišla u prevremenu penziju.

• Grad mi daje odgovore, ali nikako konkretno. Prave se nevešti, ponavljaju da Đordan nema pravo, da mrežu treba da preuzme JKP vodovod, ali ništa konkretno.

U međuvremenu, Glas Šumadije pisao je Gradskoj upravi za razvoj i investicije. U odgovoru našem portalu iz Gradske uprave za investicije kažu da „seoskim vodovodom, koji čine četiri bušena bunara Glavica vode, ne upravlja Mesna zajednica Poskurice, već Udruženje građana za zaštitu i korišćenje vodovoda Glavica vode iz Poskurica“.

Iako Udruženje upravlja seoskim vodovodom, iz Gradske uprave za investicije i razvoj kažu da ta uprava nije poverila na upravljanje bunar, pa je logično pitanje – na osnovu čije saglasnosti je dobijeno pravo na upravljanje. Pomenuto udruženje, inače, održava arterske bunare u Poskuricama koji, prema podacima Sekretarijata za mesnu samupravu i opštu upravu trenutno imaju 140 korisnika.

• Tražio sam saglasnost za priključak na vodu i od grada, a tu sam dobio dokument u kome se ko zna koji put kaže da grad njima to nikada nije dao na upravljanje, da oni nemaju prava da rade to što rade, da bi time trebalo da upravlja JKP Vodovod. Nigde se, međutim, ne pominje saglasnost, priča Milosavljević.

Najpovoljniji ishod po Milosavljevića bio bi da mu grad izađe u susret i izda saglasnost za priključak na vodovodnu mrežu, što bi predstavljalo osnov za pokretanje sudskog procesa sa drugačijim ishodom – najnepovoljniji da se povuče, isključi sa mreže i prestane sa radom:

• Ja više nemam redovno pravo odbrane, žalbe i ostalo, a to je da se žalim Ustavnom sudu. Ja ću se žaliti Ustavnom sudu i sledeći je Strazbur – to traje dve, tri godine. Šta ja da radim? Dve, tri godine da mi bude zatvorena firma i od čega da živim?,pita se Milosavljević.

I dok se sudski sporovi vode, jedna firma i jedan čovek su bez vode. A kada je problem rešavanja vodosnabdevanja seoskog područja počeo da se rešava kopanjem arterskih bunara, delovalo je da će to da bude jedna lepa priča.

Piše: Janko Milošević