Glumca Pavla Jerinića publika je zapazila u seriji „Igre sudbine“, gde igra jednu od glavnih uloga, lik Matije koji je opterećen novcem, ne bira sredstva kako bi došao do cilja i spreman je na sve kako bi preuzeo firmu u kojoj radi.Pavla smo do sada mogli da gledamo u serijama „Kralj Petar I“, „Pare ili život“, „Jelena“ i drugim, ali veliki broj uloga ostvario je u Narodnom pozorištu u Beogradu, pozorištu Boško Buha i u Zvezdara teatru. Malo ko zna da je on sin poznatog glumca Branka Jerinića.
Šta je obeležilo Vaše detinjstvo?
- Igra, druženje, sloboda, radost, jednostavnost… Roditelji i škola su uspeli da nas sačuvaju od mnogih grozota koje su nosile devedesete, odnosno ljudi koji su nas vodili. Devedesete su svuda, osim ovde bile super.
Koliko je poznato prezime bilo možda opterećenje za bavljenje glumom?
- Nimalo. Možda zato što nisam nikad imao dojam da je moje prezime poznato. I dan danas ljudi imaju problema da ga izgovore iz nekog razloga.
Koja literatura je obeležila Vašu mladost?
- Duško Radović. Njegov stil, teme, pa i žanr su se često odvajale od klasične literature za decu, noseći sobom filozofiju, satiru, pa i apsurd. On je za mene bio temelj po kome ću kasnije formirati ukus, maštu, senzibilitet, način razmišljanja…mnogo toga.
Koja je prva uloga u karijeri, sećate li se prvog izlaska na daske koje život znače?
- 7.11.2006. “Romeo i Julija” na maloj sceni Narodnog pozorišta. U suštini jedna neuspešna predstava koliko god se ja (i ne samo ja) trudio da bude suprotno. To je jedna dobra otrežnjujuća lekcija. Na vreme.
Kakva su Vaša glumačka iskustva iz Engleske?
- Engleska publika ima drugačiju percepciju prema pozorištu. Oni, za razliku od nas, imaju kulturu posećivanja pozorišta i u tom smislu normalno je da ima mnogo više pozorišta. Na kraju krajeva, različiti ljudi imaju različiti ukus, tako su i odredjena pozorišta žanrovski i stilski predodredjena, dok kod nas se pozorišta odredjuju eventualno po tome ko forsira više ili manje klasike, odnosno savremenog teksta. Nezavisna scena kod nas (čiji sam takodje bio deo sa trupom “Ludum Ludum”) je toliko nepostojeća, da posle predstave eventualno zaradimo za piće. U jednom trenutku smo počeli da se šalimo kako nam ponestaje prijatelja i pratilaca po društvenim mrežama koje bismo mogli da pozovemo da gledaju. Entuzijazam je divan dok si mlad, ali se od njega ne živi, bar ne u kulturi, u Srbiji.
Ove godine biće decenija kako radite u dramskom studiju “ Bis”, koliko je za dceniju prošlo kroz Vašu školu? Dolaze li isključivo iz ljubavi prema glumi?
- Verovatno nekoliko stotina. Ono što je najzahvalnije jeste to što su ti klinci posle deset godina postali ljudi koji misle, vole i imaju želju za obrazovanjem sebe i drugih. Nisu svi dolazili samo iz ljubavi prema glumi što je i prirodno, jer to čime se sve bavimo u dramskom studiju može da se zavede pod glumu, ali je često mnogo više od toga. Radeći na sazrevanju svojih emicija, prepoznavanjem situacija i reakcija ljudi u društvu i nazivanjem različitih stvari pravim imenom, čini mi se da čovek postaje svesniji, otvoreniji, pa na kraju krajeva i bolji.
U teatar ne odlaze svi, ali TV gledamo skoro svi. U poslednje vreme imamo veliku produkciju serija, a s druge strane imamo publiku koja nije najzadovoljnija, čak većinu tih serija smatra vrlo površnim.Vaš stav, jer se pojavljujete u mnogim gledanim formatima?
- Ne bih se složio da je publika nezadovoljna. Za takvu konstataciju treba uraditi poprilično široku anketu. Mislim da je ova svima začudjujuća, ali više nego zadovoljavajuća ekspanzija televizijskih serija donela neka dela čiji kvalitet nije vidjen dugo dugo. Nadam se da su serije kao što su “Jutro će promeniti sve”, “Senke nad Balkanom” ili “Besa” biti uzor i podstrek drugima da dosegnu to gde se nalazi kvalitet produkcija pomenutih serija. Ali ono što je glavno u svemu tome jeste kvalitetan tekst. A on se ne može desiti naprečac, u jurnjavi, sa gomilom kompromisa. Ištancan tekst ne može biti dobar tekst. Na tome leži kvalitet svake dobre serije.
Ima li u Vašem razmišljanju želja da zaigrate monodrama?
- Iskreno, ne. Osim ako stendap ne računamo u monodramu. Stendap me veoma zanima. Ali to je nešto što zahteva mnogo vremena i truda sa čime trenutno, u svojoj životnoj konstalaciji, ne mogu da se nosim.
Postoje li mlade kolege kojima se divitie zbog talenta, kulture, ophođenja?
- Svako ko je posle mene došao u Narodno pozorište i mladji je od mene. Deset godina sam bio najmladji u ansamblu Narodnog pozorišta, što je poražavajuće. I za pozorište, a i za mene.
Kako sačuvati porodicu o ovom surovom vremenu?
- Nesvakidašnje okolnosti su dodale pritisak na porodicu pored svega što ona sama sobom nosi. Mnogi brakovi su propali u ove tri godine. Negde su se stvari jednostavno iskristalisale i ubrzale neminovno, dok neki drugi “samo” nisu izdržali pritisak. Kad god bude teško, kad god se jedan ego suprotstavi drugom, uvek se setim priče o grupi Queen ili Rolling Stones. Oni su svi bili ljudi velikog ega, često tvrdoglavi, dosta su se suprotstavljali jedni drugima, ali su i pored svega toga opstajali decenijama jer su se mnogo voleli, bili izuzetno kreativni i na kraju krajeva, radili su na tome mnogo. Uložili su cele živote u to. Danas je mnogo toga postalo pijaca, pa i brak, porodica. Pokazano nam je da ako se nešto pokvari, uvek može da se nadje novo. Jer je tako mnogo lakše, nego da se čovek potrudi da to, do čega mu je stalo, popravi. Lakše je možda na kraće staze. U stvari, nikad nije lakše.
Bavite li se se dalje sinhronizacijom crtaća. Koji je Vaš omiljeni crtani junak?
- Napravio sam pauzu. Mnogo sam radio do sada, mnogo energije i truda uložio. Životne okolnosti i prioriteti su se promenili, tako da je rad na crtaćima odložen na neko vreme. Omiljeni lik mi je verovatno Optimus Prajn iz Transformersa. Taj crtać mi je obeležio detinjstvo.
Koja pesma najbollje opisuje Vas?
- Nisam razmišljao o tome. Ali evo odrekao bih se reči, neki instrumental neka bude u pitanju. Neka numera Hansa Cimera, ili Enia Morikonea.
Autor: Mario Badjuk
Foto: Luka Šarac
Lepotan