U zemljama u kojima je rukomet nacionalni sport, veoma je mala razlika između ženskog i muškog rukometa.
Branka Marić je dobro poznato ime u rukometu. Osamdesetih godina trenirala je ovaj sport u „Dinamu” i „Trudbeniku”, a nakon završetka igračke karijere posvetila se poslu rukometnog sudije. Tehnički delegat IHF postala je 2018, a ekspert EHF ove godine. Za naš sajt govorila je o tome kako je biti žena u sportu koji se smatra muškim.
Do pojave zvučnih imena u individualnim sportovima, Srbija je mahom bila zemlja kolektivnih sportova. U tom smislu, ni Pančevo nije bilo izuzetak. Prema rečima naše sagovornice, Branke Marić, tehničkog delegata Svetske rukometne organizacije, najuspešnija generacije rukometašica koju je naš grad imao bio je „Dinamov” sastav osamdesetih godina koji su vodili treneri Bogosav Perić i Nenad Kecman.
Pančevo se, osim značajnom istorijom i bogatom kulturom, može pohvaliti i svojom sportskom baštinom. U sportskim analima ostaće zabeleženo da je naša sugrađanka, strelac Magdalena Herold, od sredine pedesetih pa sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, bila reprezentativka Jugoslavije. Za to vreme, pobeđivala je na evropskim prvenstvima i Balkanijadama, a vrhunac karijere dostigla je osvajanjem dve zlatne medalje na šampionatu sveta u Arizoni, 1970. godine. Oni malo mlađi Pančevci nisu imali priliku to da gledaju, ali se zato veliki broj sugrađana seća dočeka plivačice Nađe Higl ispred Gradske kuće 2009. godine kada je ova sportiskinja osvojila zlato u disciplini 200 metara prsno na Svetskom prvenstvu u plivanju u Rimu. Ni uspesi njene naslednice, Anje Crevar, nisu prošli nezapaženo, a u poslednje vreme svojim rezultatima istakla se i džudistkinja Andrea Stojadinov, kao i odbojkašica Jelena Petrov.
Do pojave zvučnih imena u individualnim sportovima, Srbija je mahom bila zemlja kolektivnih sportova. U tom smislu, ni Pančevo nije bilo izuzetak. Prema rečima naše sagovornice, Branke Marić, tehničkog delegata Svetske rukometne organizacije, najuspešnija generacija rukometašica koju je naš grad imao bio je „Dinamov“ sastav ’85/86. godine koji su vodili treneri Bogosav Perić i Nenad Kecman.
– Od skorašnjih uspeha, treba spomenuti drugo mesto koje su naše reprezentativke osvojile na Svetskom prvenstvu u rukometu za žene koje je održano 2013. godine u Beogradu. Naše devojke su tada dale srce na teren i imaju moje veliko poštovanje – kaže Branka koja se za rukomet zainteresovala u petom razredu osnovne škole.
– Ovim sportom sam počela da se bavim na nagovor nastavnika fizičkog, Aleksandra Čikića. Moja škola, „Branko Radičević“, tih godina je bila rasadnik rukometašica i učestvovala je u opštinskoj ligi, a kada sam pošla u deveti razred, prešla sam u „Dinamo“. Bila sam kapiten juniorske ekipe, a sredinom osamdesetih godina prošlog veka prešla sam u seniorsku ekipu gde sam igrala na poziciji levo i desno krilo – govori Marićeva o svojim počecima.
Mašinski fakultet u Beogradu upisala je 1987. godine, a godinu dana ranije, položila je ispit za rukometnog sudiju. Početkom druge godine fakulteta, prešla je da igra rekreativno za „Trudbenik“.
– Već na početku studija, postalo mi je jasno da ću teško uspeti ceo dan da budem na fakultetu, a uveče da treniram. Probala sam to tokom prve godine studiranja i shvatila da je nemoguće biti podjednako dobar i na fakultetu i na sportskom terenu, te je logična odluka bila da počnem rekreativno da treniram sport koji sam obožavala – kaže naša sagovornica i dodaje: „Kada pričamo o ženama u sportu, jako je nezahvalno napraviti tačnu računicu kada je vreme da se sportiskinja povuče. Kod nas u rukometu nema para, pa devojka koja želi da ima profesionalnu karijeru, mora da ode odavde u svojim dvadesetim. Opet, ako i neka nadarena sportiskinja odluči da sve zapostavi zbog karijere, pitanje je da li joj se neće desiti neka povreda koja može trajno da je udalji sa terena. Talentovana sportiskinja je uvek u dilemi da li da se posveti karijeri ili obrazovanju jer je teško paralelno gurati obe priče. Zato je za žene u sportu najvažnije da imaju podršku porodice“.
Prema njenim rečima, da bi neko postao vrhunski sportista, nije dovoljan samo rad i talenat, već i da se druge kockice slože.
– Živimo u eri Đokovića, Federera i Nadala, teško je dostići taj nivo. Dakle, bitno je i pitanje trenutka u kojem neko odluči da se bavi određenim sportom. Malopre sam spomenula podršku porodice, ali je veoma važno da neko ko je prepoznat kao talenat ima i podršku sportskog saveza i celokupnog društva. Kod nas ta sistemska podrška često zna da izostane, pa u početku celu priču finansiraju samo roditelji – kaže naša sugrađanka.
U vremenu kada su deca od najranijeg uzrasta naviknuta na telefon i tablet, naša sagovornica smatra da je najveći izazov animirati decu da se bave sportom.
– Problem sporta su preambiciozni roditelji i treneri koji moraju da jure određene rezultate ukoliko žele da traže novac od lokalne samouprave. Stava sam da deca u najmlađim kategorijama treba da se igraju, a ne da se takmiče. Pre nekoliko godina, dok sam bila predsednica Rukometnog saveza Pančeva, dobili smo sredstva od NIS-a kako bismo u školama promovisali mini rukomet i zdrav način života. U taj projekat bile su uključene škole sa teritorije Grada, nastavnici fizičkog iz tih škola, kao i rukometni treneri. Deca su učila osnove mini rukometa, kasnije se i međusobno takmičila, ali najvažnije od svega, ona su se igrala. Hrvatska je nedavno potpisala sporazum sa Evropskom rukometnom federacijom koji podrazumeva da se deca uče rukometu još u vrtićima. Mi smo želeli da pokrenemo sličan projekat u Pančevu, ali nemamo dovoljno sporskih radnika jer sve su finte oko kinte. Dodatno, ženski rukomet u poslednje vreme nije ostvario ni neke značajnije rezultate na takmičenjima, pa je utoliko teže privoleti omladinke da se tim sportom bave – tvrdi Marićeva.
A kako to izgleda kada svi žele da se bave rukometom jer je taj sport podržan i od države, govori iskustvo naše sagovornice koja je 1999. godine sudila na Svetskom prvenstvu u Norveškoj.
– Norvežanke su te godine postale svetske šampionke, ali su, pored zlatnih odličja, dobile i svu pažnju nacije. One su tokom tog takmičenja postale mega zvezde koje su kamere pratile na svakom koraku. Da se razumemo, to ne možemo očekivati kod nas jer kod nas rukomet nije nacionalni sport, ali zato jeste u Danskoj i Norveškoj. Pored njih, i Francuzi i Mađari veoma mnogo ulažu u ovaj sport. Na Balatonu postoje rukometne akademije koje država finansira i prvi pomaci se već vide. U navedenim zemljama se ženski rukomet, po brzini, broju šuteva i stilu igre, približio muškom rukometu – tvrdi ova istaknuta sportska radnica i dodaje: „Mnogo puta se može čuti da je rukomet grub sport i da nije za žene. Slažem se sa tim da je grublji od košarke ili odbojke, ali su nova pravila igre mnogo iščistila rukomet od grubih faulova. Progresivno kažnjavanje je dovelo do toga da ti kontakti i faulovi budu manje opasni. Ono što ja volim u rukometu je što je veoma dinamičan“.
Današnji rukomet i stil igre razlikuju se od onog od pre dvadeset godina. Dovoljno je pogledati neku utakmicu iz 2000. godine i videti da su pravila promenjena, a igra ubrzana. Uspešne rukometašice završavaju karijeru posle tridesete, a šta sledi posle toga?
– To je pitanje na koje i Evropska rukometna federacija pokušava da nađe odgovor. Trenutno je u fazi pripreme projekat koji će se baviti karijerom rukometašica i nakon što hanbalke okače o klin – kaže Branka.
Njoj samoj je rukomet dao mogućnost da obiđe 38 zemalja, okumi se sa Zoricom Mašić sa kojom je zajedno sudila na preko hiljadu utakmica od 1991. do 2018. godine i sa Mašićevom bude prva žena koja je sudila mušku utakmicu Australija – Tunis na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine. Od zanimljivosti sa putovanja, izdvaja priču o susretu sa japanskom princezom.
– Japansku princezu sam upoznala 2006. godine, kada sam sa Zokom sudila Final four japanskog prvenstva u rukometu. Ona nam je tada rekla da je postala počasna predsednica Rukometne federacije Japana jer su njihovi psiholozi i sociolozi utvrdili da, s obzirom na to da je Japan ostrvska zemlja u kojoj ljudi stalno rade i otuđeni su, njihovo društvo ide u pogrešnom pravcu. Kako bi jačali timski duh i razvijali veze među ljudima, odlučili su da rade na promociji kolektivnih sportova jer je zdrava jedinka osnova svakog normalnog društva. I sigurna sam da je samo društvo sa vizijom ono koje može da napreduje – tvrdi Marićeva.
Tokom sudijske karijere, Branku su često kolege iz drugih zemalja pitale da li su muškarci i žene različito plaćeni za isti posao.
– Moj odgovor je bio da nisu. Kod nas je nagrada ista i za muške i za ženske sportiste kada osvoje neku medalju. To što kod nas ima malo razumevanja za ženski sport nije kriva država od pre pet, deset, dvadeset godina, već je kriv balkanski mentalitet. Znate li šta su vikali Zorici i meni sa tribina dok smo bile sudije? Gle, došle ste ovde da sudite, a sigurno kod kuće imate prst prašine. Bolje bi vam bilo da odete to da obrišete i skuvate svojoj deci neki ručak – uz osmeh naša sugrađanka završava priču o ženama u sportu.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Žensko nasleđe Kragujevca i Pančeva“ koji realizuju „Glas Šumadije“ iz Kragujevca i „Pančevo Si Ti“ iz Pančeva. Projekat je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije