Kad čovek napuni 50 godina, red bi nalagao da zastane, stavi prst na čelo i osvrne se na svoj život… Da razmisli šta je i kako je radio do tada, napravi retrospektivu, da konstatuje „gde je sada“ i da vidi kako i kuda dalje. Neretko mnogima „dođe i konobar“ da ispostavi nekakav životni račun.
Taj jubilarni rođendan nisam slavio. Svako ko me bolje poznaje zna da ne držim preterano do takvih datuma za sebe, a na moju sramotu, ni za druge. Uvek je prednost u slavljenju imao neki važan datum u društvu, firmi, neka metafora i slično, pa se tu iscrpljivala moja prava pažnja.
Ipak, bilo je nečeg potmulog i tužnog tog Đurđevdana pre 10 godina. I pored toga, opšte je to mesto, što ja ceo život na dnevnom nivou komuniciram sa desetinama ljudi, što sam ovisan od slanja i primanja raznih poruka, a toga dana se dogodilo nedogovoreno „ćutanje“… Niti se neko „usuđuje“ da mi čestita rođendan, niti ja ikog zovem da dođe kod mene. Neki procep, skoro provalija se pojavila između ljudi i mene tih dana, kao da smo se u toj tišini opraštali. Ja sam bio na jednoj obali, oni „svi“ na drugoj strani. Postojao je, ipak, razlog. Bio sam teško bolestan.
Cedio sam taj maj nekako,“ bauljao po sceni“ po tom mom famoznom ZR-NS-BG Bermudskom trouglu, ali sve je to bilo usiljeno i osećao sam – besmisleno. Sećam se proslave 10 godina od otvaranja Kulturnog centra u Inđiji, sa koje sam se jedva dovezao kući u Zrex. Bio sam bolestan, a zapravo to još nisam znao.
Konstantna malaksalost, nekakve modrice po telu, krvarenje desni i potreba za povlačenjem u „ćošak“, čak i mene, tradicionalno neodgovornog po pitanju brige za sopstveno zdravlje. Zazvonilo je, međutim, za uzbunu. Otišao sam da izvadim krv, tu se odmah sve vidi, i to sam uradio u privatnoj laboratoriji kod prijateljice Lenke, majke poznate novinarke Danice Vučinić. I tu je počela DRAMA. Po svim parametrima moji su rezultati bili katastrofalni. Bio sam već u stanju čoveka koji je na ozbiljnoj silaznoj „putanji“. Proglašena je velika uzbuna, i uz kratkotrajno ležanje u Zrenjaninskoj bolnici (nekoliko dana), i uz dijagnozu da imam LEUKEMIJU, vrlo brzo sam se obreo (hvala dr Simi Vukoviću) u Beogradu na Hematologiji Kliničkog centra Srbije, na odeljenju koji je vodila čuvena profesorka dr Dragica Tomin.
Ceo kolegijum, sa doktorkom Nadom, Irenom, Marijanom, uz vođstvo dr Tomin, sjatio se oko mene, da mi predoči da imam nekakvu akutnu promijelocitnu leukemiju, da je ona dobrano odmakla, ali da su oni u stanju da me, ipak, izleče. Dali su mi više od 50 posto šansi da se izvučem, a da će oni učiniti sve da se to tako i dogodi. Na prvu, bez obzira na šok i brzinu događanja (sve se dešava od ponedeljka do četvrtka), ja sam njima POVEROVAO. I to je bio ključ svega.
Uz porodične konsultacije, odlučili smo da im se potpuno prepustim, i da nikakve alternativne, a još manje „one alternativne“ kombinacije ne dolaze u obzir. Pretvorio sam se, naprasno, u nemoćnog i smernog pacijenta, koji do kraja sluša samo svoje lekare.
Na pitanje da li mogu naći za sebe dobrovoljne davaoce krvi, odnosno trombocida, krenuo sam da šaljem poruke ljudima, to jest prijateljima. Iscrpljen, molbu za pomoć sam SMS porukom poslao samo Aci Seltiku, Banetu Trifunoviću, Brakusu i tada B92 Suzani Trninić. Prva četiri imena po abecedi u mom telefonu. Klonuo sam i stao. No, bilo je to dovoljno za ČUDO.
Vikend imaju i doktori, kada nisu dežurni, i kad je on prošao, u taj moj prvi ponedeljak na Hematologiji, su se na konzilijumu pojavili vala SVI. Svi doktori, sestre, pomoćni radnici, spremačice, da vide ko je taj lik, odnosno ko sam ja, oko kojeg se digla velika frka, a da nije Zdravko Čolić. (Rambo ima fazon, kad ide u neku firmu, i kad ga sekretarica pita šta da kaže direktoru ko ga traži, on se našali „reci Zdravko Čolić“).
Naime, ceo vikend je bila ludnica na mrežama. Suzi, Braki i Bane su i ozbiljni tviteraši, sve se to prelilo i na tradicionalne medije i na institucije, do te mere da su u pet gradova Vojvodine, a pre svega u Beogradu, ljudi počeli da se prijavljuju kao dobrovoljni davaoci. Uz jednog savršenog koordinatora – moju ćerku Isidoru – koja je u roku od 24 sata postala „top menadžer-spasilac“, tih hiljadu poruka i ponuda za moj spas dobili su neverovatnu dimenziju, ali i artikulaciju. U Beogradu se stvorio dugačak red, znanih i neznanih, koji su hteli da svojom krvlju daju doprinos mom spasavanju. Postao sam, slučaj je tako hteo, „zvezda“, i svi su se utrkivali da budu deo pomoći za mene. Postoji ozbiljno svedočenje da je i tadašnji ministar odbrane tražio da se vojnici dobrovoljci uključe u akciju davanja krvi za mene.
Biti tako „istaknut“ na takvom odeljenju može značiti i to da ti na „nivou“ spremaju kartu u jednom pravcu, ali i, kao što je, na sreću, bio slučaj sa mnom, da će učiniti BUKVALNO SVE da te spasu.
Beskrajno sam im zahvalan na tome zauvek!
Mic po mic, špric po špric, dočekao sam i jun, doduše u potpunom „kanalu“, sa terapijom koja i ubija i leči (kako koga), sa 20 kila izgubljenih u nekoliko nedelja (uh, i sad bih da mogu, ali samo bi mi to olakšanje prijalo). Dakle, vrhunac teškog stanja, bio sam na dnu. Ipak, sve što te ne ubije, to te ojača!
Gotovo 40 dana, za to se kod nas u Banatu kaže da se „daje 6 nedelja“, proveo sam u Beogradu na Hematologiji Kliničkog centra. LJubav i požrtvovanje svih koji tu rade ostalo je zakucano u mom sećanju za sva vremena.
Posle otpuštanja 1. jula i slanja u Klinički centar Vojvodine više se nikad nisam vratio na Hematologuju na lečenje. Obilazio sam ih samo da im javim kako stoje stvari sa mojim daljim lečenjem. A onda sam saznao strašnu činjenicu: iz „moje“ sobe NIKO nije ostao živ. Užas!
Klinički centar Vojvodine u koji sam poslat, ispostaviće se, za mene je značio samo jedno ime. Dr Nebojša Rajić, moj stari poznanik iz Zrenjanina, poznati panker u mladosti, postaće moj veliki prijatelj i novi spasilac, a ja njegov večiti dužnik. Lakonski, onako uz zavitlanciju, predočio mi je da nema potrebe za moje zadržavanje u bolnici. Nastavio sam, međutim, da primam terapiju u venu po nekoliko dana u julu, avgustu, septembru, neku odvratnu tirkiz tekućinu (stari vinogradari znaju, k’o da prostite plavi kamen za prskanje loze). Ostatak lečenja je bio u kućnom ambijentu, uz porodicu i prijatelje, sve iščekujući REZULTATE tog lečenja.
Prođe tako i leto, stigne i Miholjsko, završi se terapija, i što bi rekli automehaničari „hajde na kanal na pregled“. Da se vidi, da li ovaj 50-godišnji kadilak, kao na Kubi, može da nastavi da se kotrlja, ili smo ga džabe popravljali.
Velika neizvesnost, sumnje, nemir… Deveti oktobar 2013. godine. Vađenje koštane srži.
Tumaram po Novom Sadu i čekam jedinu važnu vest. Iščekivanje prestaje, dr Rajić zove i uz smeh kaže: NEMA VIŠE BOLESNIH ĆELIJA, NEMAŠ VIŠE LEUKEMIJU, ZDRAV SI!
Lebdim iznad zemlje, javljam porodici i dragim osobama, prijateljima. NISAM VIŠE BOLESTAN. Nestvarno potpuno. Za samo 100 dana – od početka kraja do novog početka.
Posle konsolidacije i privikavanja na činjenicu da sam opet zdrav rešio sam da uradim nešto što liči na „starog“ Gutu. Još dok sam ležao u Beogradu, sanjao sam da okupim na jednom mestu sve ljude koji su se brinuli ili su me pitali kako sam, i da im se LIČNO zahvalim i kažem da bez njih ne bih bio živ. Jedino kada sam bio dirnut i u plaču i suzama je bilo tad kad su mi svi ti ljudi slali poruke podrške. I ja sam im zahvalan do (koštane) srži. Hteo sam da se svi izgrlimo i zajedno isplačemo.
Kao u nekakvom „rijalitiju vaskrenja“, poput „48 sati svadba“, sve, ali bukvalno sve, koji su ostali zabeleženi u mom telefonu, koji su za tih 100 dana pitali kako sam, ja sam zvao da dođu u roku od 48 sati u Zeleno zvono, da im lično kažem „dobro sam“. Sreća i radost su isijavali iz svakog razgovora, a na taj moj poziv se u tih dva dana odazvalo više od 400 ljudi iz Zrenjanina, Vojvodine, Srbije, celog regiona… Ta emocija pri susretu, taj skup ljudi je bio dotad neviđen. Srećom, producentski nerv me nije izdao, i uz pomoć Brankice Drašković, Željka Bodrožića i na kraju najvažnijeg snimatelja i montažera Dušana Udickog, uspeli smo da filmski zabeležimo taj posebni trenutak.
Neću nabrajati silna „imena“, razne „ličnosti“ koje su se pojavile tog 28. oktobra u Zelenom zvonu, jer su svi koji su došli, bili tu samo po jednom kriterijumu, a to je: interesovali su se kako sam. Srećom, sve je kamera snimila kao VEČNOST ZA TRENUTAK.
Ovo što sam napisao, inicirano je od uredništva Danasa, povodom decenije od moje bolesti i ozdravljenja, ali i zbog „incidenta“ na društvenim mrežama, kada se, verujem, čistom glupošću proteklih dana pojavio isti onaj apel od pre 10 godina da mi se pomogne davanjem krvi, a koji je ponovo napravio haos i meni i svim mojima. Eto, neka ovo sećanje bude još jedno svedočenje o optimizmu i solidarnosti koji, IPAK, postoje svuda oko nas.
UKLJUČI SE, POMOZI!
p.s. skup koji sam napravio u slavu sopstvenog ozdravljenja iskoristio sam da pokrenem inicijativu-akciju pod nazivom UKLJUČI SE, POMOZI! kako sam, uostalom, nazvao i film našeg okupljanja. Ta inicijativa je bila da svaka tri meseca u Zelenom zvonu organizujem dobrovoljno davanje krvi, kao i potpisivanje donorskih kartica kojima bi se, u slučaju kliničke smrti, donirali organi onima kojima su potrebni. Za poslednje dve godine mog bitisanja u Zrenjaninu i u Pozorišnom klubu Zeleno zvono, održano je osam takvih skupova na kojima je 300 ljudi dalo krv u našim prostorijama, a 100 potpisalo donorsku karticu. Cilj je bio da taj socijalni kapital, koji se našao kod mene zbog moje bolesti, i još više ozdravljenja, iskoristi za pomoć onima koji nisu imali sreće da su okruženi ljudima koji mogu da im pomognu. U celoj svojoj aktivističkoj „karijeri“ to smatram jednom od najvažnijih tački delovanja, i lično sam ponosan zbog toga.