Borivoje Bora Radić, istaknuti politički aktivista i jedan od osnivača Demokratske stranke u Kragujevcu, danas je u 14 časova sahranjen na groblju Bozman. Preminuo je nakon kraće bolesti. Njegova dugogodišnja karijera obuhvatala je značajne političke događaje u Srbiji, a njegova uloga u razvoju demokratije u Kragujevcu bila je od velikog značaja. Njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj, Zoran Radovanović, podelio je sećanja na njihovu saradnju i političke angažmane.
Saradjivali smo, s kraćim prekidima i uz povremene nesuglasice, bogami i nesporazume, ravno 35 godina. Kad smo se nedavno čuli, osetio sam da se rastajemo, ovoga puta – definitivno. Znao je to i on. I u tim trenucima bio je dostojanstven, svestan svega i mentalno spreman. “Dok je mlađi i u snazi, čovek smatra da se drugi razboljevaju i da drugi umiru“, pričao mi je tog poslednjeg puta i objašnjavao zbog čega nećemo moći da se vidimo i da, uz kafu, pretresamo političku situaciju u Srbiji i gradu.
Uprkos tome, preksinoćna informacija da je, nakon kraće bolesti, preminuo, zatekla me je, potresla i probudila sećanja na tri i po decenije dugog poznanstva, saradnje i prijateljstva, tokom kojih sam ga neretko smatrao i drugim ocem. Borivoja Boru Radića upoznao sam u martu 1990., nedugo posle osnivanja Demokratske stranke u Kragujevcu, čemu iz opravdanih razloga nisam prisustvovao. Nedelju dana posle tog skupa u Studentskom kulturnom centru, otišao sam u Zavod za zaštitu spomenika, u kojem je radio, i učlanio se u Demokratsku stranku.
Zavod je, na početku rada i delovanja DS u Kragujevcu, bio glavno šumadijsko uporište te stranke. Pored Bore koji je u startu postao lider kragujevačkog DS, u Zavodu su demokrate bili i etnolog Predrag Pajkić, arheolozi Dimitrije Mita Madas i Radoslav Prokić Mlađi, arhitekta Bogićević i još jedan njegov kolega, pravnica Slavica Manojlović. Bio sam među prvima sa strane, ubrzo su počeli da se pridružuju i drugi: doktor Vlastimir Ćirović, advokati Milan Tišović i Petar Nožinić, pravnik Toma Radošević, stomatolog Vlatko Rajković, koji se u DS učlanio u Beogradu i mnogi drugi čijih se imena više ne sećam.
Ono čega se sećam jeste da se mahom radilo o časnim i uglednim ljudima svih obrazovnih nivoa i različitih zvanja i zanimanja, od onih sa akademskim titulama, do Zastavinih majstora i šumadijskih zemljoradnika. Okupili su se ljudi koji su istinski želeli promene, koji su znali ili osećali da je jedan društveno – politički model – onaj jednopartijski – potrošen, te da se sa njim, posle pada Berlinskog zida, više nema kud. Okupili su se svi oni koji su videli ili intuitivno predosetili da nas novi vođa, oličen u Slobodanu Miloševiću, poput onog Domanovićevog, vodi u ambis, u kojem je Srbija, nažalost, nedugo potom i završila. I iz kojeg još nije izašla. A da li će ikad, ne zna se.
Trenutno se na ulicama srpskih gradova i varoši vodi nova borba za budućnost Srbije. Bora Radić do skora je bio neizostavni deo te borbe, neretko bio i na čelu kolone onih koji su želeli bolju, moderniju i evropsku Srbiju. Ovoga puta je – odsutan. Bio je blizak saradnik drugog po redu predsednika obnovljene DS i prvog posleratnog demokratskog premijera Srbije dr Zorana Đinđića koji je u borbi za bolju, moderniju i evropsku Srbiju položio i svoj život. U toj borbi pamtim prve posleratne opozicione plakate i letke na ulicama Kragujevca (štampane u Štampariji Svetlosti), prve štandove sa propagandnim materijalom jedne opozicione stranke, kod “Balkana” i kod Suda (onog starog), tribine u Domu samoupravljača i po okolnim šumadijskim opštinama i selima, sednice Glavnog odbora DS u Beogradu i Vrnjačkoj Banji, proteste na kragujevačkim i beogradskim ulicama.
Nismo se Bora i ja uvek slagali. O ne, bilo je razmirica, pa i ozbiljnijih sukoba i razmimoilaženja. Prvi i najveći bio je 1992. prilikom formiranja DEPOS-a, gde smo bili na suprotnim pozicijama. Bilo je i docnije razmirica, znali smo i da zaćutimo međusobno, no nikada trajno i nikada sa gnevom. To nikako, bio je čovek na koga, ako si čovek, nikada nisi mogao da budeš gnevan. Bio je mudar, taktičan, politički najpismeniji u Šumadiji i kad ustreba – pragmatičan.
Te njegove osobine najbolje su došle do izražaja u vreme NATO bombardovanja kada su on, u svojstvu predsednika gradske vlade, i Veroljub Stevanović, na mestu gradonačelnika, uspešno vodili Kragujevac u jednom od najtežih perioda u burnoj istoriji šumadijske i prve srpske prestonice. Borivoje Bora Radić više nije sa nama, sa njim je otišao i deo te istorije Kragujevca, kojem je posvetio decenije svog života.
Njegov odlazak predstavlja veliki gubitak za političku scenu Kragujevca i sve one koji su ga poznavali i sa njim sarađivali. Njegova posvećenost i angažman ostaviće neizbrisiv trag u istoriji grada.
Neka mu je večna slava!