Iako se u poslednje vreme posvetio svom profesorskom radu na novosadskog Pravnom fakultetu i profesionalno bavljenje politikom ostavio iza sebe, bivši premijer Vojvodine i nekadašnji predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić još uvek svojim komentarima i analizama političke scene izaziva veliku pažnju javnosti.
U razgovoru za “Autonomiju” Pajtić govori o “krunjenju” vojvođanske autonomije pod naprednjačkom vlašću, o tome kako su sadašnjoj vlasti nepodnošljivi višejezičnosti i multikulturalnost, odnosu zapada prema Vučiću, ali i o najavljenom opozicionom bojkotu izbora koji će biti održani u proleće sledeće godine
Vesti i afere u ovoj zemlji se brzo zaboravljaju. Pre samo desetak dana u centru jednog od brojnih skandala koje na dnevnom produkuje naprednjačka vlast – vaš naslednik na mestu premijera Vojvodine Igor Mirović. On je javno priznao da je poslao vozača Pokrajinske vlade na lokalne izbore u Lučanima sa „određenim zadatkom“. Potom je to pokušao da relativizuje i ismeje, opeva u pesmi, praktično se rugajući ovdašnjem javnom mnjenju.
- Teofil Pančić je, jednom prilikom, napisao, parafraziram, kako su naprednjaci pretvorili Vojvodinu u – ništa. Slika Mirovića koji šalje vozača da “kontroliše da li Đilas deli pare u Lučanima” odlično odslikava svu zaludnost i bahatost naprednjačkih pokrajinskih funkcionera. Da li ste nekada čuli da se bilo ko od vojvođanskih naprednjaka pobunio protiv konstantog oduzimanja nadležnosti pokrajini? Niste. Današnju pokrajinsku vlast čine, gotovo listom, ljudi koji su se, dok su bili radikali, decenijama zalagali za potpuno ukidanje autonomije. Danas oni Vojvodinu polako, ali sigurno gase i realizuju svoj program, ukidajući sve veći broj nadležnosti i pretvarajući pokrajinske institucije u zgrade lišene svakog sadržaja i smisla. Na rukovodeće položaje, po pravilu, imenuju ljude koji nisu stručni, niti išta znaju da rade. Posle nekoliko godina će javno postaviti pitanje – šta će nam pokrajina, koja nema nikakve nadležnosti i u čijim institucijama se ne radi ništa. Ukidanje autonomije tada više neće biti samo naprednjački san, već realnost.
Kakvi su, u tom smislu, rezultati pokrajinske vlasti koju predvodi Igor Mirović od juna 2016. godine, kada je postao premijem, pa do danas?
- Pokrajinska administracija je potpuno nevidljiva. Verovatno polaze od pretpostavke da onaj ko ništa ne radi – ne može ni da pogreši. Oni sede u Banovini i skrštenih ruku gledaju kako ih republička administracija razvlašćuje i obesmišljava. Navešću samo nekoliko primera o ukidanju pokrajinskih nadležnosti u poslednje tri godine.
- Izmenama Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja oduzeto je pravo da pokrajina odlučuje o izboru direktora ustanova obrazovanja sa teritorije APV. Krajnja odluka o tome ko će biti direktor više nije na pokrajinskom sekretaru, već na ministru. Na ovaj način je učinjena centralizacija, koja smanjuje mogućnost izbora najboljih kadrova. Umesto da se izbor još više decentralizuje i da se „spusti“ sa pokrajinskog nivoa na nivo lokalne samouprave, gde, naročito u manjim mestima, svi znaju kandidata, te stvarno odlučuju o izboru najbolje ličnosti, imamo situaciju da jedan čovek odlučuje o izboru svih direktora svih obrazovnih ustanova na teritoriji cele Srbije. To nužno dovodi do izbora nekvalitetnijih kadrova. Pokrajini je oduzeto pravo na nostrifikaciju diploma, kao i nadležnosti u oblasti obrazovanja odraslih.
- Učinili su i nešto što je, do juče bilo nezamislivo – polako ukidaju i višejezičnost u pokrajinskim institucijama. “Službeni list”, koji je uvek bio prevođen u celosti na sve službene jezike, sada se prevodi samo u opštem delu, a u pojedinačnom ne. Pitanje je samo trenutka kada će otići korak dalje i potpuno suspendovati jezike nacionalnih zajednica. Njima su višejezičnost i multikulturalnost nepodnošljivi.
- Između ostalog, ukinute su sve nadležnosti pokrajine u odnosu na Frušku goru kao jedini nacionalni park, a oduzeti su i poslovi koji se odnose na upravljanje sumama i segmente inspekcijskog nadzora. I tako dalje i tako dalje… Ono što me brine je to što opozicija propušta da osudi ove procese brutalne i besmislene centralizacije Srbije.
Stručnjaci upozoravaju i da je Vojvodina potpuno isključena iz procesa evropskih integracija. Takođe se čini da je pokrajinska administracija pasivna i u brojnim drugim oblastima. Može li Vojvodina da bude neka vrsta kompenzacije naprednjačkoj vlasti ukoliko dođe do „rešavanja kosovskog problema“?
- Pojedini zapadni političari tolerišu Vučićevo ukidanje institucija, slobode i demokratije samo zbog toga što je on, dok je još bio opozicija, obećao da će učiniti sve da Kosovu obezbedi punu samostalnost. Kada Vučić potpiše sve što je obećao, moraće negde da proglasi lažnu pobedu, da bi svojim biračima mogao da priča kako je, tobože, spasilac srpskog naroda. To će, po ko zna koji put, učiniti u Vojvodini, tu gde postoje samo zamišljeni neprijatelji i izmišljeni separatizam. Fiktivnog neprijatelja čak i Vučić može da pobedi. Sve više će ukidati nadležnosti pokrajine, uz veliku pompu i busanje u “patriotska” prsa. Vojvodina je već decenijama žrtva Vučićeve i Miloševićeve politike. Ništa se neće promeniti dok, jednom zauvek, ljudi koji su bili istaknuti funkcioneri Miloševićevog režima, ne budu zauvek izbrisani sa političke scene u ovoj zemlji.
Uopšte, kako gledate na šanse da problem Kosova uopšte bude „rešen“? Čini se da je to beskrajna priča i kupovina vremena. I do kada će zapad da podržava Vučića ukoliko ne bude ozbiljnog pomaka na tom planu?
- Poslednji izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije je najgori izveštaj o bilo kojoj državi kandidatu ikada. To znaju svi koji iole prate proces evropskih integracija, širom kontinenta, u poslednjim decenijama. Nije taj izveštaj posledica nekog naglog pogoršanja stanja u medijima, pravosuđu, ili u oblasti ljudskih prava u poslednjih godinu dana. Ova država već gotovo sedam godina ima status balkanske Severne Koreje u evropskim političkim i intelektualnim krugovima. Ovako loš (i napokon tačan) izveštaj je posledica nestrpljenja Zapada zbog Vučićevog odugovlačenja da “isporuči” sve što je obećao u odnosu na problem Kosova. Ovaj izveštaj je, pre svega, upozorenje da se “medenom mesecu” bliži kraj.
Čini se da je zapadnim političarima ipak stalo da opozicija izađe na izbore u Srbiji. Vidi se to i po njihovim izjavama, ali i po nekim drugim aktivnostima. Kao zagovornik bojkota, kako na to gledate?
- Za realizaciju njihovog prioritetnog političkog cilja je neophodno da opozicija da legitimitet Vučićevim aranžmanima sa vlastima u Prištini. Mnogima na Zapadu je mučno da gledaju mafijaški režim koji se, usred Evrope, u obračunu sa nezavisnim intelektualcima, novinarima i političkim protivnicima služi fašističkim metodama. Međutim, da parafraziram Čerčila, oni neće živeti u Srbiji, pa iz pragmatičnih razloga gledaju naprednjacima kroz prste. Baš zbog ovakvog ponašanja mnogih na Zapadu, opozicija im ništa i ne duguje. Biti proevropski orijentisan ne znači do imbecilnosti slediti sve što izgovaraju EU političari, čak i na svoju štetu. Biti proevropski orijentisan znači želeti u Srbiji uređenu državu u kojoj su mediji i građani slobodni, a vlast smenjiva, kao u EU. Makar i uprkos nekim EU političarima.
Vaš bivši stranački kolega Goran Ješić pridružio se onima koji smatraju da opozicija treba da izađe na izbore. U javnosti je oštro kritikovao odluku o bojkotu koji je doneo veći deo ppozocije. rekao je da je odluzka o bojkotu doneta „stihijski i neorganizovano“ i da je to učlinjeni „iz naše lenjosti i nesposobnosti da organizujemo kontrolu izbora“. Šta biste mu odgovorili?
- Već godinama se ne bavim politikom, pa ne znam koliki su organizicioni kapaciteti opozicije danas. Na izborima 2016, na kojima sam bio na čelu liste DS, demokrate su same bile u stanju da organizuju kontrolu izbora na velikoj većini biračkih mesta u Srbiji. Žao mi je ako to danas ne može cela opozicija. U svakom slučaju, siguran sam da je odluka o bojkotu izbora ispravna. Isprobali smo učešće na lažnim izborima, na kojima je, zbog medijske blokade, kupovine glasova i primoravanja ljudi iz javnog sektora da glasaju za SNS – nemoguće pobediti režim. Nikakve koristi nema od toga što u maketi parlamenta sedi 50 ili 60 opozicionih poslanika. Neophodno je promeniti pristup. Zato podržavam ideju bojkota. Izbori koje opozicija bojkotuje su nelegitimni, vlast koja se na osnovu njih formira je neodrživa, imidž režima u svetu – trajno narušen, lažna opozicija – raskrinkana, a istinska opozicija dobija inicijativu.