Da li se to meni samo čini, ili smo ovih dana svi pomalo grogirani i prilično nesenzibilni.
Pandemija napada telo, ali duh još više: koronu nosimo kao džak cementa na plećima i ne uspevamo nikako da je se oslobodimo, ni na trenutak. Izgleda da previše spavamo i preobimno se hranimo.
Zahvaljujući mudrim i promišljenim potezima Velikog Respiratora – koji će kada ovo prođe možda dobiti i počasni epidemiološki doktorat Medicinskog fakulteta – fascinantno veliki broj građana neće fasovati koronu, ali će zato zaraditi čitav spektar drugih zdravstvenih tegoba, onih koji su posledica nedovoljnog kretanja i neadekvatne ishrane.
Građani – dovoljno je baciti pogled na tezge u supermarketima – skladište nezdravu hranu. Stručnjaci tvrde da ćemo se u proseku ugojiti oko desetak kilograma, što znači da će stanovništvo Srbije imati 60 hiljada tona više nego pre proglašenja vanrednog stanja.
Nije isključeno da će Veliki Respirator, nakon uspostavljanja redovnog stanja, organizovati i kolektivne telesne vežbe za građane. Ministar Vulin i vojni delatnici sigurno će biti raspoloženi da predvode masovne treninge koji bi, kako vojsci doliči, počinjali u pet ujutro, tačnije koji minut posle pet, nakon što namestimo krevete.
Borbena gotovost bila bi podignuta na najviši nivo, a nikada se ne zna, s obzirom da su na vlasti neoradikali i SPS-ovci, kada će nam ona zatrebati. Ili će se možda VR još za vreme krize pozabaviti ovim problemom, iz „crnog budžeta“ obezbediti sredstva i svakoj porodici nabaviti kućni bicikl.
Dobra vest je da će građani iz generacije 65+ moći da se šetaju, i to tri puta nedeljno. Nije još jasno da li će se kretati samostalno ili će morati da imaju pratnju, s obzirom da naši krizni štabovi ove ljude, po svemu sudeći, smatraju maloumnima.
Oni, naime, jedino pod pretnjom i fizičkom prisilom mogu da shvate da nije najpametnije da se ovih dana smucaju okolo i idu na koncerte i grupne zabave. Poželimo našim vremešnim sugrađanima srećne šetnje, i svakako im poručimo da se previše ne zaleću i odu više od trista metara od kuće, jer će tako ozbiljno ugroziti nacionalnu bezbednost i možda zaglaviti na robiji, poput Jovane.
A onda ćemo mi morati da se zajebavamo i pišemo peticije za njihovo oslobođenje.
U moru statističkih podataka, kojima smo svakodnevno zasuti, korona s vremena na vreme dobije i ljudski oblik, i saznajemo imena poznatih i manje poznatih ljudi koji su oboleli, izlečili se ili, nažalost, kobno okončali.
Pre nekog vremena objavljeno je da je i naša čuvena dramska spisateljica Biljana Srbljanović, koja je zbog svog društvenog angažmana poznata i onima koji nikada nisu ni zakoračili u teatar, obolela. Jedan deo neukusne javnosti seirio je na tome, ali se uvek našlo i onih normalnih koji su ih oštro ukorili i poželeli Biljani da što pre ozdravi.
Biljana je jedna od onih osoba čiji nastupi počesto izazivaju tzv. skandale.
A ništa lakše u Srbiji nego izazvati skandal, dovoljno je recimo onome ko je pravomoćno osuđen za ratne zločine da kažeš da je ratni zločinac – i eto skandala. Kao što je javilo da je Biljana obolela, tako je javilo i da je ozdravila. I neka poživi dugo, dugo, i napiše još kamaru dramskih komada!
Čim je došla sebi, Biljana je napravila skandal.
U jednoj izjavi je uporedila pandemijsku samoizolaciju sa jezivom mukom koju su građani Sarajeva podneli za vreme opsade ovog grada tokom prve polovine devedesetih. Rekla je nešto u fazonu da su građani Srbije neodgovorni, jer kako je bilo Sarajlijama koji su četiri godine bili u skloništima i živeli u konstantnom policijskom času. Odmah je dobila pretnje, a neki su se tabloidi potrudili da dokažu da Sarajevo zapravo uopšte nije bilo pod opsadom.
S druge strane, mediji u Sarajevu su ovu izjavu pozdravili, jer retki sa ovih prostora razumeju muku kroz koje su ovaj grad i susedna država prošli tokom devedesetih zahvaljujući Srbiji.
Nećemo o tome da li je Biljanina komparacija umesna.
Kako uopšte upoređivati ludilo kroz koje su prošli građani Sarajeva – ludilo koje je odnela bezmalo 15 hiljada ljudskih žrtava, od kojih veliki broj dece – sa nama današnjima, što sedimo u toplim stanovima, malo bindžujemo, malo mindžujemo, i muku mučimo sa viškom kilograma. Na kraju, i ja sam u prošloj kolumni konstatovao globalno licemerje i upoređivao neuporedivo.
Naime, konstatovao sam da su svi širom zemnog šara do neba zabrinuti zbog žrtava pandemije, a broj preminulih ni u najgorem scenariju neće se ni približiti broju žrtava genocida u Ruandi, kojeg je ceo svet mirno posmatrao. Kao što je mirno posmatrao i četvorogodišnje ubijanje glavnog grada Bosne i Hercegovine.
Ovo su doba utrnuća, pa su i svakakve metafore i alegorije dozvoljene.
Biljana je iskoristila obraćanje javnosti da kritikuje i ovdašnje „demokrate“.
Nije jasno šta je zapravo htela reći, ali iz izjava onog dela građanskih, antiratnih intelektualaca koji imaju čvrste, kreativne i paralelne veze sa naprednjačkom vlašću, čovek bi pomislio da je Demokratska stranka, inače kriva za sve bedastoće ove planete, tokom devedesetih razorila susedne države i počinila besomučne ratne zločine.
Oni antinacionalistički intelektualci koji dobro stoje u naprednjačkoj hijerarhiji moći, potpuno zanemaruju da se u ovoj vlasti, dobro raspoređeni u dubini duboke države, nalaze upravo oni koji su ratovali i ubijali u naše ime.
A nekako je bezveze biti na „giv mi fajv“ i sa dželatima i sa žrtvama.