Kada su ljudi na ekološkim protestima počeli da puštaju glas protiv ovog sistema, nemir koji je delovao kao povetarac, postepeno je narastao u uragan. Oni koji su to posmatrali sa vlasti čekali su da nam „dosadi“. Jednako koliko je moguće da čoveku dosadi da udiše vazduh, toliko je, zapravo, bilo moguće da nam protesti protiv uništavanja životne sredine i ljudskih života postanu dosadni, da se umorimo, da odustanemo.
Ono što je delovalo kao hrabrost i srčanost pojedinaca koji su direktno bili „potkačeni“ otimanjem zemlje, reke, poseda, počelo je da se preliva na sve strukture društva!
Sada, na izborima, konačno i svi oni koji nisu mogli da nam se pridruže na ulici, koji nisu mogli stopalima da stanu uz nas, zbog svojih porodica, poslova, male dece, obaveza, moći će uz nas da „stanu“ rukom, zaokruživanjem naše liste i naših kandidata.
Ceo svoj život sam posvetila „punim pričama“ – kao profesorka evolucione genetike na fakultetu govorim o poreklu i razvoju života, kao aktivistkinja na ulicama i njivama, govorim o lepoti i važnosti ljudskih života, te mene prazne priče ne zanimaju. Sve ono ispred čega sam sada stala, i što treba da bude kruna uragana, zasnovano je na preciznim planovima i programima, koje su istraživali, testirali i pisali najveći stručnjaci, a naše neiskustvo u „igranju političkih igara“ je zapravo garancija da ćemo ih igrati čisto, vođeni rešenošću da počnemo svi da živimo životima dostojnim čoveka. MORAMO, za zemlju, vazduh, vodu i slobodu!