Kako to, Francuzi se bune, gutaju suzavac, trpe hapšenja, sede na železničkim šinama, sukobljavaju se sa policijom, čak i srednjoškolci dolaze u škole, ali ne idu na nastavu. I to zbog čega – zbog toga što vlast namerava da starosnu granicu za penziju sa 62 podigne na 64 godine života. Na ulicama francuskih gradova demonstrira milion ljudi kako tvrdi policija, odnosno tri miliona, kako tvrde sindikati.
A kod nas – ništa. Ulazimo već u drugu deceniju vladavine naprednjaka, trista čuda smo preživeli i sa njima doživeli i niko se ozbiljnije ne buni. Spadamo među najsiromašnije zemlje Evrope, a slušamo kako nas vlast ubeđuje da smo šampioni, tigar na Balkanu. Pravni poredak se urušava, sam predsednik krši Ustav Srbije previše i prečesto, a velikom finalu upravo prisustvujemo: sam pregovara oko statusa Kosova mada za to nema ustavno ovlašćenje, sam nam prenosi šta hoće i interpretira kako hoće.
Svakog dana gledamo novu moćnu klasu bogataša izraslih tokom ove vlasti, po pravilu iz poslova sa državom. Za to vreme 700.000 ljudi živi ispod granice siromaštva, a 350.000 zaposlenih prima minimalac; zagađuju nam se zemlja, voda i vazduh, strani investitori vršljaju kako hoće, od rušenja spomenika, do puštanja ljudi da umiru na radnim mestima; na rukovodeća mesta u javnim preduzećima i na ministarske pozicije postavljaju se ljudi za koje se i golim okom vidi da nisu sigurni ni gde se nalaze; tako je upropašćen EPS i pitanje je kako će se i koliko oporaviti; na čelu BIA nalazi se – Vulin. Ali bar više ne govori. Medijska blokada steže se sve čvršće, ostala je bukvalno šačica slobodnih medija.
I u tim uslovima – ko tačno ima snage i kapaciteta da se pobuni? Da razmotrimo redom.
Sindikati. Razjedinjeni ne mogu ništa, a vlast je učinila sve što treba da se ne ujedine. Kontrola je skoro potpuna, a bar nekoliko sindikalnih lidera bi moralo biti na udaru ispitivanja porekla imovine.
Radnička klasa. Radnici ne mogu da se masovnije pobune sami, bez vođstva, a to su opet sindikati. U Francuskoj se sada ujedinilo svih osam sindikata. Bez toga, svaki protest je sporadičan, lokalni i time slab.
Zaposleni u javnim preduzećima. Tamo su se napravila dva tabora: oni „stari“ koji tu rade odranije i znaju posao, ali su potisnuti i saterani u ćošak od „novih“ koji su radna mesta dobili samo i isključivo zahvaljujući partijskoj knjižici SNS-a. Ovi drugi životom će braniti stečene pozicije, svesni da se tu nalaze samo sad i samo dok ovo traje. Oni prvi svesni su da će izgubiti posao, samo ako se pobune. Uvek ima novih naprednjaka spremnih da uskoče na njihovo mesto.
Državna uprava. Tamo tek caruje negativna selekcija i partijsko zapošljavanje, od rukovodećeg nivoa pa do dna. Ako nekome prekipi, kao recimo dvema tužiteljkama jer se direktno ometaju da rade svoj posao, predstavnici vlasti ne prezaju ni da američkog ambasadora izgrde što se meša i pruža im podršku. Dakle, poruka za sve koji bi se sa te strane pobunili, ne može biti jasnija.
Umetnici. Oni su ponajviše podizali glas, makar pojedinačno. Ali je onda pronađen ključ – beskonačni krug serija u kojima se oni podobni vrte kao na karuselu, pa su i oni nekad drčni shvatili da je najbolje da ćute i rade.
Akademska zajednica. Ako su fakulteti nekad i bili jezgra slobodne misli, sada to više nisu. Projektnom finansiranju i fakulteta i samih profesora, mogu se nadati oni koji ćute i rade. Kad se Beogradski univerzitet suprotstavio plagijatu doktorata Siniše Malog, rektorka Ivanka Popović nije dobila drugi mandat, a Upravni sud vratio je Malom doktorat. Poruka je jasna.
Studenti. Ako su devedesetih studenti bili ti koji su se najžilavije i najistrajnije suprotstavljali Miloševiću i ludilu koje je nametnuo, to je sada prošlo vreme. Studenti dižu glas kad traže još jedan rok. I gledaju gde će ko – oni najbolji u inostranstvo, oni dovoljno dobri u privatni sektor, a oni najgori, naravno, u stranku koja otvara sva vrata. A možda su to jednostavno pragmatične generacije, lišene svih iluzija.
Penzioneri. Nigde penzioneri ne dižu revolucije. Kod nas pogotovu.
Seljaci. Ako dođe do spontane „seljačke bune“, onda je odneo đavo šalu. Ni to se ne događa.
Crkva. Porez ne plaća, aktuelni vladar sagradio je Hram Svetog Save, lepo se živi, sa te strane ni povodom Kosova nije se čuo ni glasić.
SANU. Zašto ćute najbolji i najumniji među nama, sa velikim karijerama, velikim penzijama, ljudi koji se nemaju čime ni kupiti ni uceniti? To niko ne zna.
I to je, kad sve saberemo, sažeto objašnjenje kako Vučić na vlasti načinje već drugu deceniju. Malo je do njega, a malo više do nas. Malo smo plašljivi, a malo više potkupljivi.