Kad god pomislite da ova vlast ipak ne može da kaže nešto što se baš onako oštro kosi sa zdravim razumom, pogrešite. Može, i nema sa tim nikakav problem. A zna i da je otpor slab i sad već prilično lokalizovan. Osim razaranja pravnog sistema, ugrožavanja javnih finansija, ukidanja kultivisanog javnog govora, ali i elementarne sigurnosti za one koji ne pripadaju njihovom klanu, tolerisanja (u najblažem slučaju) okorele mafije, dugo i istrajno se radi i na razaranju logike.
Najnoviji primer je, po nizu pitanja, vrlo dubiozni ministar finansija Siniša Mali. Na sasvim argumentovano i logično pitanje – šta je država Srbija tačno dobila od famoznog projekta Beograd na vodi u zamenu za oko dve milijarde evra koje je uložila, Mali ne daje objašnjenje iole blisko zdravom razumu.
Ne.
On daje tipični naprednjački odgovor: Mi to zemljište nismo poklonili nepoznatim arapskim investitorima, mi smo ga poklonili građanima Beograda i Srbije! Oni, doduše, od toga nemaju ništa, ali imaju mogućnost da se šetaju lepo uređenom promenadom i gledaju one koji su kupili stanove, a mogu i da zamišljaju one koji na tom poslu zgrću nepojamno bogatstvo.
Neverovatni Siniša Mali još nam je tim povodom objasnio da nije isto kad je neko građevinsko zemljište neuređeno pa ne vredi ništa (nije propustio da ponovo pomene one zmije, guštere i žabe) i ovo koje je uređeno, pa na njemu može lepo da se gradi. A ko je oterao guštere i žabe, platio privođenje zemljišta nameni i spremio ga za arapske „investitore“? Opet građani Srbije kojima ga je Siniša Mali „poklonio“. A građani su ga, posredstvom Siniše Malog, onda stvarno poklonili, možda ćemo jednog dana saznati i kome tačno.
Dotle, saznali smo da je preduzeće Eagle hills Beograd, formalni vlasnik 68% Beograda na vodi, prošlu godinu završilo sa gubitkom od 18 miliona evra. Siniša Mali tvrdi da će ovu godinu da završi sa dobitkom od 25 miliona evra. Ali to sve nije ni bitno. To je tekuće ulaganje, gubitak i dobitak. Bitan je početni i završni saldo.
Konkretno, sada je bitno koliko je ko od partnera u ovaj posao ukupno uložio. Država je za svoje ulaganje u vidu zemljišta, infrastrukture i okolnih zgrada dobila 32% kompanije. Arapski partner, formalni vlasnik 68% uložio je 80 miliona evra, s tim što je poslednja uplata bila još 2016. godine. Za pozajmicu od 25 miliona evra naplaćuje godišnju kamatu od 4,75% i povrh svega fakturiše još i blizu pet miliona evra godišnje na ime razvoja projekta.
Dakle, ako je država uložila dve milijarde evra da Beograđani dobiju lepo šetalište, kako kaže famozni ministar Mali, nije trebalo. Mogla je za 10, pa i 20 miliona evra da otera zmije, guštere i ostale akrepe, napravi lepu promenadu, izda zemljište u zakup za kafiće i restorane i svi zadovoljni.
Zato je besomučna naprednjačka pljačka države Srbije na ovom poslu nekako i najočiglednija. Monstrum zgradurine štrče u nebo, nema šanse da ih ne vidite i da vas ne podsete kako je počelo razaranje pravnog sistema zemlje i označen start pljačke državne imovine. Onda se nastavilo dalje: javne investicije u koje niko nema uvid koliko koštaju, a kolika im je realna cena, raspolaganje budžetom prema slobodnoj volji, a ne prema Zakonu o budžetu (to radi predsednik države mimo svojih ustavnih ovlašćenja u sadejstvu sa ministrom finansija) baš nekako pred izbore se deli „helikopter mani“ koji je prethodno pozajmljen, za kapitalne investicije se koriste direktne pogodbe umesto javnih tendera, pod izgovorom korone se podiže i deficit budžeta i javni dug, dele se subvencije stranim investitorima koji spakuju stvari čim taj novac potroše, a radnike ostave na ulici. Ovo je samo ovlašno nabrajanje.
Za detaljnu analizu potrebna je i detaljna istraga. Novac ima nezgodnu osobinu da, ovako ili onako, uvek ostavi trag. Samo ga treba pratiti. Ne treba gajiti iluziju da će se baš sve pljačke otkriti i da će baš svi odgovorni snositi posledice kad sve ovo jednom prođe. Ali treba očekivati da se to obavezno dogodi bar sa ovim drastičnim slučajevima i onima koji su za to odgovorni. Beograd na vodi može se tretirati kao granični kamen u tom poslu.
Neoliberalni kapitalizam i sticanje bez osnova je u Srbiji krenuo jos ’90 a danas je u zenitu.
Sve je jasno samo sto su gradjani obezglavljeni i rasuti jer im se sve plasira u formi lepog kao MILKA cokolada.
Svi znamo da MILKA i nije neka kvalitetna cokolada kao i koliko je stetna recimo COCA-COLA.
Kupuje se i jedno i drugo.
Ono sto gradjani nikako da cuju konkretne predloge i resenja i od autora i od ostalh strucnjaka!
Nazalost svi smo saucesnici u ovoj nasoj stradiji zvana Srbiji hteli to da prihvatimo ili ne.