Rio Tinto nam se dakle ponovo vraća kroz prozor, na početku leta, žege i vrućina i godišnjih odmora, kad su ljudi umorni, željni odmora, pa im pažnja popušta. Ovaj tekst neće se sada baviti pitanjem da li je rudnik litijuma za Srbiju spas koji neki ne cene jer ne razumeju i ne žele napredak, ili je pak pakleni put u propast Srbije kojoj neće ostati ni plodna zemlja i upotrebljiva voda.
Mi ćemo ovog puta razmotriti kako se izigravanje propisa i suspenzija procedura (što zvuči nekako dosadno) lepo pretvara u nečije milijarde, a nečije dugove. I Aleksandar Vučić i Ana Brnabić su nas ubeđivali da se od kopanja litijuma odustalo, da su sve aktivnosti obustavljene, što je naravno bila notorna neistina. Ništa nije obustavljeno, samo se radilo iz potaje i gledalo kako da se javnost smiri, jer protiv toga postoji valjda najveći otpor. Objašnjenja su znači bila čista laž.
Za druge odluke koje nisu tako nepopularne, ili su čak vrlo popularne pa su odlične za marketinšku (zlo)upotrebu, kao što su izgradnja bolnica, puteva ili drugi kapitalni projekti, nema potrebe da se građanstvo laže. Još manje je potrebno da se o bilo čemu pita, a najmanje da mu se polažu računi koliko to košta, bez obzira što će to sve da plati. Taj detalj se naravno nikad ne pominje i samo se tera po svom.
Rast javnih investicija započeo je relativno kasno, tek od 2018. godine, da bi svoju kulminaciju doživeo od 2021. Do tada su se ipak poštovale procedure, postupci, tenderi, a onda je odlučeno da se to usko grlo (vrlo često je to i bilo) naglo otčepi tako što će se zanemariti procedure i preći na leks specijalise. Zaobilaženje procedura zaista je u početku otkočilo mnoge projekte i omogućilo da se oni nastave, konstatuje Fiskalni savet, valjda još jedino nezavisno kontrolno telo u zemlji, za koje ne znamo do kada će potrajati.
A onda su vlastodršci shvatili sav potencijal ovakvog odlučivanja? Zašto da se zamajavaju procedurama, zašto da bilo koga pitaju da li Srbiji više trebaju stadioni ili prečišćivači za vodu na primer. Da li preferiraju Expo 27 ili na primer obrazovanje. Zašto da se sprovode tenderi, traže najbolje ponude, da se njihovi unapred dogovoreni ponuđači muče, daju nerealno niske cene, pobeđuju pa im neko obara tendere, kad će kroz naknadne radove ionako da podignu cene koliko žele?
Čemu sve te komplikacije kad se jednostavno mogu – ukinuti. Donese se Uredba o kapitalnim projektima i onda oni koji drže vlast rade šta hoće. Prvo, odaberete projekte koje vi želite, a ne koje građani žele. Radite ono što se vama isplati, a ne ono što je pučanstvu potrebno. Drugo, ne natežete se ni sa javnošću ni sa drugim ponuđačima koliko šta košta. Nego lepo košta onoliko koliko se dogovorite sa izvođačima koje ste sami i odabrali. A to su svakako oni u koje, je li, imate najviše poverenja.
I na kraju, zaduživanje: ako uzimate kredite od međunarodnih kreditora (EBRD, Svetska banka, Evropska investiciona banka itd.) kamate su povoljnije: prema podacima Fiskalnog saveta iznosile su prosečno oko 1,2% godišnje, ali se moraju polagati računi – koliko to košta i kako je potrošeno. Vrlo nezgodno. Zato se prešlo na bilateralne kredite sa zemljama kreditorima, koji su nešto skuplji, ali i dalje prihvatljivi. Sada se, pak, zadužujemo na finansijskom tržištu kod banaka, pa je poslednjih 600 miliona evra uzeto sa kamatom od čak 8 do 9 odsto. Doduše u dinarima, ali ipak preskupo.
Kao ilustraciju Fiskalni savet navodi troškove Nacionalnog stadiona u okviru čuvenog projekta Expo 27: za osmogodišnje obveznice u vrednosti od 1,3 milijarde evra po previsokoj kamati od 7%, samo na ime kamate platićemo oko 700 miliona evra.
Koga su od nas aktuelni vladari pitali da li ovo želi da plati? Nisu nikoga. Osvojili su apsolutnu vlast, na njihovim poduhvatima značajno će zaraditi i strani kreditori i strani izvođači radova, a neće kratkih rukava sigurno ostati ni domaći organizatori ovih poduhvata jer je „ugradnja“ postala oficijelno poslovanje. Zadovoljni su svi koji treba da budu zadovoljni i zašto bi iko pitao građane šta oni žele.
Posle izbornih krađa koje smo svi videli, više se ne može potezati čuveni argument – pa za to ste glasali. Većina Srbije izgleda nije, ali ni to više nije bitno. Bitni su samo interesi, odluke o poslovima, investicijama, zaduživanju zemlje donose se u skladu sa tim interesima, i to vam je tako.
Kako da se sa ovim izborimo i zaustavimo vršljanje interesne grupe (ili više njih) po našoj zemlji pre nego što se probudimo prezaduženi i sasvim opljačkani, sa „velikim belim slonovima u sobi“, u vidu stadiona i monstrum građevina koje nikome ne trebaju, ali su tu? Da bismo odlučili šta nam je činiti, prvo treba da shvatimo šta nam se događa.