Sasvim je jasno da ćemo se, kad virus jednom protutnji svetom i Srbijom, suočiti sa drugim možda još jačim udarom na koji se treba pripremiti i koliko god je moguće na vreme ga ublažiti, a to je ekonomska kriza globalnih razmera.
Stara je istina da u kriznim vremenima uvek najviše nadrljaju najslabiji i najsiromašniji. Kod ekonomskih kriza, takođe, najgore prođu ekonomski najslabiji, a među njima smo baš mi. Da preskočimo sada zvanične propagandno-političke bajke o Srbiji kao tigru koji ima mnogo jaku privredu i suficit u budžetu, jer to više nije umesno ni pominjati, treba razmotriti šta čeka Srbiju kad virus protutnji, kad se vratimo na posao, otvorimo radnje i preduzeća i počnemo borbu da sastavimo konce i nastavimo gde smo stali.
Ono što nas čeka jeste sigurna recesija, samo je pitanje koliko duboka. Savesni i pametni poslodavci od početka pokušavaju da zadrže ljude i da ih plaćaju koliko god mogu, ako treba i do poslednjeg dinara, jer firma ne postoji bez ljudi. Problem je u tome što veliki broj preduzeća, posebno malih, pa i srednjih, da o preduzetničkim radnjama i ne govorimo, nema akumulaciju koju sada može da troši. Zato što se, jednostavno rečeno, živi od danas do sutra. Mnogi još imaju kredite i dugove, pa su povrh svega i u minusu.
Mnogi savesni vlasnici preduzeća bi plaćali radnicima plate i ostale obaveze, ali nemaju odakle. Kad ne rade nema prihoda, kad nema prihoda, ne mogu se plaćati obaveze. Ni plate ni porezi. Šta je direktna posledica? Kad nema novca za plate otpuštaju se zaposleni, a kad se ne puni budžet, nema novca ni za zaposlene u javnom sektoru. Zato nije baš mnogo smislena izjava predsednika Srbije upućena zaposlenima u javnom sektoru da ne moraju ništa da brinu, jer njihove plate neće biti smanjene. Osim što nije moralno deliti građane na one u javnom sektoru i one u privatnom i privilegovati ove prve, to u ovom trenutku nije moralno ni obećavati. Ako, naime, mnoga privatna preduzeća bankrotiraju, druga jedva prežive, treća smanje poslovanje, ako se opšta kupovna moć smanji, što je neminovno, ko će onda da puni budžet i obezbedi neokrnjene plate u javnom sektoru?
Ako se hitno, pametno i što efikasnije u granicama mogućnosti ne pomogne privatnom sektoru da preživi, ničega neće ni biti. U tom slučaju upadamo u teško siromaštvo. Da bi se to koliko god je moguće izbeglo i umanjilo, prvi zadatak Vlade Srbije, bukvalno odmah, ne čekajući da zdravstvena kriza prođe, jeste da napravi jasan, pametan i stručan plan mera da se pomogne privredi. To mora, ali zaista mora da radi tim najboljih ljudi, privrednika sa iskustvom i u malom i u velikom biznisu, pošto različito funkcionišu, i ekonomista koji mogu da predvide efekte i posledice donetih mera.
Ako to bude radio sadašnji Ekonomski krizni štab u sastavu Aleksandar Vučić i Marko Čadež iz socijalističkog relikta Privredne komore, koji nikad žutu banku na tržištu nisu zaradili, i Siniša Mali koji zbog hipoteke lažnog doktorata nema neophodni ugled i autoritet, ode mast u propast. Jer, kao što je za medicinski deo potrebno slušati lekare, tako je i za privredni oporavak potrebno slušati privrednike i ekonomiste. I to one koji osim znanja imaju i autoritet i svojim životom i delom garantuju da će sve biti pošteno, svima isto, bez partijskih, interesnih, i bilo kojih drugih podela. Svako mora da zna da će država biti poštena i da će učiniti najviše što može da mu pomogne ne pitajući ko je i čiji je, pa i on sam treba da bude pošten i uradi najviše što može.
A upravo ovo je najveći izazov za Aleksandra Vučića. On to niti razume, niti je ikad pokazao da može da razume, a još manje da primeni. Cela njegova karijera i predsednički mandat zasnovani su na podeli na privilegovane „naše“ i omražene „vaše“. Pošto je za sebe prigrabio bukvalno sve funkcije, sve odluke i zamenio sve institucije, to je u danima koji dolaze najveći izazov i najveća opasnost. Čak je i u njegovom interesu da to sada shvati.