Kako sistem ove države funkcioniše, najbolje čovek može da oseti na svojoj koži. Recimo, krenete uveče s posla, izađete ispred svoje poslovne zgrade u strogom centru Beograda (baš u delu u kome nema onih nadrealnih novogodišnjih ukrasa), krenete niz neočišćenu ulicu, okliznete se i padnete svom težinom na onaj led. Odvedu vas kući, bolovi postanu neizdrživi i usred noći najzad morate u Urgentni centar. A tamo – haos. Ljudi izgubljeno lutaju hodnikom, čekaju na šalteru, promaja duva kao da ste napolju.
Na šalteru vam, kad porodica objasni šta vam se desilo, samo dobace – „četvorka“. To bi značilo da odete u ordinaciju broj 4. Tamo nema gužve, o hvala bogu, samo dva mlada čoveka unutra, valjda doktor i medicinski tehničar. Mrzovoljni, iznervirani činjenicom da ste uopšte ušli. „Gde vas boli? Ovde?“ Baam! Udari vas jedan od njih dvojice po leđima, da proveri. „Aman mladiću, lakše to malo“, računate da je njegov posao da pomogne, a ne da odmogne. „Pa da, znao sam. Ovo je za hirurga. Što vas šalju kod mene! Idite u dvojku.“
Odvučete se nazad do dvojke, moleći boga da to nisu ona vrata pred kojima stoji bar dvadeset ljudi i leže dve starice na bolničkim krevetima. Ali ne, to su baš ta vrata. Piše „ne ulazi bez poziva“, i to treba bukvalno shvatiti ako nećete ozbiljno da iznervirate tehničara koji unutra radi i svaki čas šeta tamo-ovamo. Previjate se od bolova, ovoliki ljudi pre vas bacaju vas u očajanje, ne izgleda vam da su baš svi hitniji od vas. Porodica koja je sa vama krenula teši vas da će to sad brzo, nađu vam nekako stolicu jer se neko prevario pa ustao, uspevaju da ulove tehničara ispred vrata i on im dobaci – idite na šalter po uput i vratite se. Sad ponovo na šalter, pa donesete uput, pa opet lovite tehničara da se pojavi da mu ubacite u ruke taj papir. Bolovi već postaju zaista neizdrživi, a na kolicima stalno dovoze nove pacijente koji su urgentni.
U neko doba, kad već više ne možete ni da sedite, porodica apeluje da idete u privatnu bolnicu, ovo se ne može izdržati. Već je pola tri ujutru. Nađu broj bolnice, pozovu, tamo im kažu – da, radimo, samo dođite. Odete, tamo vas sačeka ljubazna sestra, jedini ste pacijent na prijavnom šalteru, pozove hirurga, on se tu stvori za dva minuta. Pregleda vas, kaže najverovatnije je napuklo bar jedno rebro, treba da snimite, ali oni to noću ne rade. Jedino da zovu kolege da dođu od kuće, ali to će da košta i mora da se sačeka. Ili da vam sad daju injekciju protiv bolova, pa ujutru ili dođite ovde, ili idite u Dom zdravlja. Dobro, tako ćemo. Sestra odmah dođe, da vam injekciju, doktor napiše nalaz, preporuči strogo mirovanje i lekove protiv bolova i otprati vas do šaltera. O bože hvala ti, bar se osećate kao čovek, mada boli nemoguće. Na šalteru ljubazna sestra kaže – 9.250 dinara. Platite, krenete, šokirani kako pregled i injekcija koštaju 80 evra, a familija racionalizuje – pa dobro, ovo mora da je noćna tarifa. Važno je da više ne skapavate u onom haosu u hodniku Urgentnog centra.
Tek sad vam padne na pamet ono što niste primetili – pa tu se upravo Srbija najradikalnije deli. Po hodnicima Urgentnog stajali su, sedeli i ležali, bar te noći, samo ljudi upadljivo slabijeg socijalnog i materijalnog statusa, koji nemaju alternativu. To jest 9.250 dinara za pregled i injekciju. Skupih kola na parkingu nije bilo. Skupe garderobe i obuće u tom hodniku nije bilo.
Tu se, koncentrisano, vidi sav očaj i apsurd u kome Srbija živi: i medicinski tehničari koji trpe opsadu bolesnih i očajnih ljudi sve za platu od 300 – 400 evra i lekari koji su deset godina svog života uložili u školovanje da bi ovde radili, kao u nekom horor filmu, za oko 700 evra mesečno. I ovaj očajni narod koji je godinama plaćao zdravstveno osiguranje, da bi sada u svojim teškim trenucima stajao satima u hodniku kroz koji zviždi promaja. A niko u Urgentni ne dolazi u gluvo doba bez preke potrebe. Prognoze govore da će biti samo gore. Nemačka je institucionalizovala svoje otvaranje vrata za deficitarne radnike, među kojima prednjače zdravstveni, koje će da prima i pre nego što dobiju radne dozvole. Odavde već odlaze glavom bez obzira svi koji mogu da odu. Nemaju ni šta da izgube, ni za čim da žale. U tome im pomaže čak i Privredna komora Srbije koja ima kancelariju za regrutovanje radnika za Nemačku. Kao da je nemački biro za zapošljavanje. I još prisilno naplaćuje članarine domaćim preduzećima za taj svoj rad.
Ovo lekara što će ostati, da li je teško pretpostaviti, koncentrisaće se po privatnim bolnicama gde su uslovi humaniji i za njih i za pacijente. Pa ko ima 9.250 dinara za pregled i injekciju, moći će kao čovek da ih dobije. Ko taj novac nema, moći će da crkne. To što je i on taj novac faktički davno već uplatio, koga briga. Cele protekle godine „Nova ekonomija“ je, uz podršku Evropske unije, pisala o srpskom zdravstvu. Pisaće i ove godine. Sistem zdravstva se ubrzano raspada, dok nam iznad glava svetle šarene sijalice. A po trgovima peva Ceca. I te „usluge“ plaćamo u milionima.