Raznih smo se čuda nagledali u ovoj, upravo prohujaloj 2019.
godini. Doživeli smo ono što je do sada, mislili smo, bilo moguće samo u
filmovima. Stvarnost je toliko izmešana sa fikcijom, da smo dobar deo
energije morali da uložimo u dokazivanje sasvim očiglednih stvari. Kao
na primer da ministri ne smeju da kradu i prepisuju doktorate, ne smeju
da se prave kako su završili neku izmišljenu školu, ne smeju da lažu kad
budu uhvaćeni da su očeve umešali u trgovinu oružjem, i da ni
predsednik ni premijer jedne države ne smeju svakog bogovetnog dana da
iznose lažne tvrdnje kako na svim poljima sve više napredujemo, kad je
sasvim očigledno, a to potvrđuju i podaci, da smo po skoro svim glavnim
pokazateljima na začelju regiona.
Zato se „na nož“ dočekuju svi preostali tvrdoglavi koji ne
dozvoljavaju da njihovim razumom zavlada ta zbrka, ili da preovlada
fikcija. I to je suština sve većeg spora koji eskalira između vlasti,
oličene u Aleksandru Vučiću, i takozvanih nezavisnih medija, oličenih u
nekoliko portala, jednoj televiziji i nekoliko novina.
Aleksandar Vučić, koji je defakto izgubio sve odlike predsednika
države i potpuno prešao na tamnu stranu šefa brutalnog agitpropa, sada
već postaje razjaren kad mu neki od svega tri-četiri novinara na
njegovim monolozima postavi bilo kakvo zdravorazumsko pitanje. Čak se i
ti njegovi monolozi, koji se po pravilu pretvaraju u verbalne ispade,
lažno nazivaju pres-konferencijama. Na pres-konferencijama novinari
pitaju, a onaj ko ih organizuje na ta pitanja odgovara. To je postavka.
Nije predviđeno da vređa novinare niti da se na njih izdire, da novinari
pitaju jedno a on odgovara drugo i onda na krajnje neuljudan način,
bukvalno bez elementarnog domaćeg vaspitanja, ne dozvoljava novinarima
„da ga prekidaju“ i vrate na postavljeno pitanje.
Kod nas se upravo sve to radi, jer je cilj da se zatre svaki glas
razuma. Kad pitate kako to da se usred Srbije naprave plantaže na kojima
se gaji marihuana i još njihovi vlasnici idu sa predsednikom u sklopu
državnih delegacija i dobijaju državnu pomoć, dobijete „odgovor“ da je
Đilas nešto pokrao. Kad pitate zašto svi u nizu bezočno lažu da otac
ministra policije Nebojše Stefanovića nema nikakve veze sa trgovinom
oružjem i uništavanjem Krušika, opet dobijete odgovor da je, naravno,
Đilas nešto pokrao. U stvari šta god pod milim bogom da pitate, i
predsednik i njegovi nespretni satrapi pređu na bulažnjenje o Đilasu. Na
sto puta u javnosti postavljeno pitanje – pa zašto za ovih sedam godina
niste uhapsili Đilasa, odgovora nema jer nije tu ni bitan Đilas. Bitno
je da se na svako smisleno pitanje daje besmislen odgovor i da pitanja
najzad prestanu. To je smisao ove operacije.
Suština je, dakle, da svi poludimo. Ovako ili onako. Jedni da
najzad poveruju u sve neverovatne stvari koje im se sedam godina
serviraju, u čemu se dosta i uspelo, a drugi da dignu ruke i prestanu da
bilo šta pitaju, kad najzad shvate da nikakav suvisli odgovor neće
dobiti. Krajnji cilj je da svaki dijalog u društvu, makar i u formi
postavljanja ponekog elementarnog pitanja zamre i da Aleksandar Vučić sa
svojom svitom postane ministar istine u Srbiji. Samo ono što oni kažu
biće istina u koju se ima verovati.
„Nova ekonomija“ spada u malobrojnu grupu medija koji uporno idu
suprotnim putem. Insistiramo da bez društvenog dijaloga nema ni društva.
Bar ne demokratskog i civilizovanog društva 21. veka. Zato od januara,
sa grupom nezavisnih medija („Vreme“, „Danas“, Fonet, Beta, „Južne
vesti“), uz podršku Ambasade Švedske i uz poziv drugima da nam se
pridruže, pokrećemo seriju društvenih dijaloga „Srbija 2030 – koji je
naš put“. Cilj je da ljudi različitih zanimanja, političkih uverenja,
godišta, ali sa zajedničkom privrženošću istini i dijalogu, razgovaraju o
tome kuda Srbija treba da ide u savremenom svetu, a da sasvim ne
zaluta. Mada mnogi sada ne veruju, a vlast najmanje, svaka vlast je
smenjiva i jednom mora da ode. A društvo mora da nastavi dalje. Taj
trenutak se približava i treba da ga sačekamo spremni.
