„Jutros usput na TV čujem kako zamenik gradonačelnika Beograda najavljuje početak rekonstrukcije dela Karađorđeve ulice. Tih 0,65 kilometara biće rekonstruisano u roku od 425 dana. Pruga Šamac – Sarajevo, 240 kilometara sa 9 tunela i 17 mostova, urađena je, pre 71 godinu, za 225 dana“, napisao je na Tviteru Rodoljub Šabić, odlazeći poverenik za informacije od javnog značaja.
Možemo ovoj činjenici da se čudimo, možemo da je podignemo na viši stepen pa da se iščuđavamo, ali postaje sve neprijatnije saznanje da tim povodom ne možemo baš ništa da uradimo. Sličan je slučaj u samom centru Beograda, na Trgu republike. Prvobitno je planirano, pre početka radova, da renoviranje tog malog trga traje 420 dana. Neki mesec kraće nego što je građen Ajfelov toranj, završen 1889. Taj plan važio je pre nego što je tu, navodno, otkriveno arheološko nalazište. Šta će sad da bude niko živi niti zna, niti ima koga da pita, niti nadležni osećaju bilo kakvu obavezu da pruže tu informaciju.
Od celog glavnog grada, prestonice Srbije, napravljeno je jedno veeeliko vašarište najnižeg ranga, moguće sa namerom da Beograd postane kič prestonica Evrope. Kome se ta ideja ne dopada, može samo tužno da gleda, odnosno ako mu se ne sviđa ne mora ni da gleda, kako nas je uputio gradski Iznogud Goran Vesić. Ne pada mu na pamet da položi račun koliko nas je to sve zajedno koštalo. Ako to uradi, pitaćemo i ko je u tom poslu „dobar“. I ko zaista stoji iza sada već čuvene firme Kip lajt od koje glavni grad kupuje sve što svetli, ne pitajući za cenu.
Spisak stvari povodom kojih smo potpuno bespomoćni, kako se pokazalo, postaje sve duži, ali i ozbiljniji: bar tri puta rušio se potporni zid u Grdeličkoj klisuri na Koridoru 10 i, naravno, niko više ne pamti da li je kriv izvođač zbog nestručnih radova, da li projektant zbog lošeg projekta, da li Vlada Srbije zbog odluke da se na klizištu uopšte gradi put.
Još je, izgleda, gora situacija na Koridoru 11 gde se tek izgrađeni put od Uba do Lajkovca, koji još nije ni pušten u promet, toliko raspao da se mora ponovo „rekonstruisati“. Sama ministarka građevine izjavila je da to, faktički, znači ponovnu izgradnju dela puta. Do Nove godine planirano je da se (najverovatnije svečano) otvori i pusti u pogon cela deonica auto-puta od Obrenovca do Preljine. Od toga sad nema ništa. Ministarstvo saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture podnelo je krivične prijave protiv bivšeg ministra Milutina Mrkonjića i još 14 odgovornih lica Tužilaštvu za organizovani kriminal, zbog nestručnog rada i ugradnje neodgovarajućih materijala.
Mrkonjić je svojoj naslednici Zorani Mihajlović odgovorio u svom stilu – da kao prvo ona ne zna ništa, a kao drugo, dok je on bio ministar, radovi su tekli besprekorno. Šta se u njenom mandatu radilo, vidimo.
Dok se oni prepucavaju, mi građani, poreski obveznici, opet ne znamo ni ko je kriv, ni ko je odgovoran, ni koliko će to ošljarenje, neznanje, ili sve zajedno, na kraju da nas košta.
Isto kao što ne znamo ni koliko nas u ovoj državi košta bilo šta. A i kad nekako saznamo, sa tom informacijom ne možemo da uradimo baš ništa. Osim da se zgranjavamo, pretežno po kućama i na društvenim mrežama. Recimo, kako je i zašto preduzeće Telekom Srbija, u većinskom državnom vlasništvu, kupilo privatnu firmu Kopernikus Technology za blizu 200 miliona evra. Zvanično obrazloženje, isceđeno iz Telekoma pod javnim pritiskom, glasilo je da Kopernikus ima 200.000 kablovskih pretplatnika, tako da je ovo veoma dobar posao. Ne za vlasnike Kopernikusa (sasvim slučajno bliske vladajućoj stranci) već za vlasnike Telekoma. Dakle, za građane Srbije.
Međutim, podaci RATEL-a – Regulatorne agencije za elektronske komunikacije – sa ovim se baš i ne slažu. Oni kažu da Kopernikus ima tek tri odsto od ukupnog broja kablovskih korisnika, što izlazi oko 51.000. Četiri puta manje od onoga što tvrdi Telekom i čime obrazlaže svoj poslovni potez. Pogađate, odgovor glasi da sad ni RATEL nema pojma, to jest ima stare podatke.
Šta na kraju reći? Za to ste glasali? Problem je što sve ovo sa glasanjem, a ni sa demokratijom u kojoj se glasa, više nema veze.
Piše: Biljana Stepanović, novaekonomija.rs
