Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u proteklih 13 godina u Srbiji je ubijeno 406 žena. Njih 300 je imalo decu, od kojih su mnoga bila maloletna. Njih su preuzimali srodnici, hraniteljske porodice ili su završavali u ustanovama socijalne zaštite. Srodnici koji preuzimaju brigu o maloletnoj deci čije su majke ubijene, najčešće ostaju bez bilo kakve psihološke i materijalne podrške države. Prihvatanjem maloletne dece rodbina, koja često svoju decu time dovode na rub egzistencije, po dosadašnjem zakonu nemaju status srodničkih hranitelja na osnovu koga bi mogla da dobije veću finansijku podršku države. Oni podležu istim kriterijumima kao sve ostale porodice koje apliciraju za dečiji dodatak.
Deca ubijenih žena koja žive kod najbližih rođaka, koji mogu makar delimično da im nadomeste gubitak majke, diskriminisana su kao kao korisnici prava na dečiji dodatak i druga davanja u odnosu na decu koja su smeštena kod nepoznatih ljudi i u nepoznatom okruženju – u hraniteljskim porodicama.
Pre nekoliko dana Skupština usvojila izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom. Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju i narodni poslanici odbili su predlog da se usvoji novi član zakona kojim bi bio regulisan dečiji dodatak za decu čije su majke žrtve femicida.
Govori Vanja Macanović iz Autonomnog ženskog centra.
Vanja Macanović: Ne postoji zvanična državna statistika koliko ima dece koja su izgubila majku u porodičnom nasilju i ko dalje brine o toj deci.
Ono što smo mi mogli da ustanovimo je da brigu preuzimaju ili njihovi biološki očevi, u situacijama kada oni nisu učinioci femicida, ili srodnici. U jednom broju slučajeva, ta deca budu data hraniteljima na brigu. Kada se radi o velikoj maloletnoj deci, ona budu smeštena u dom.
Za sistem je nepoznanica ko brine o toj deci. Centar za socijalni rad će uraditi svoj deo posla, ali posle toga ne postoji nikakva sistemska briga o tome ni gde su ta deca, ni ko brine o njima, niti da li osobe koje brinu o njima imaju bilo kakvu podršku da bi znali kako da pristupe deci koja su doživela ubistvo majke. Kako da se pristupi detetu koje je to gledalo, kako da se pristupi detetu koje ima noćne more, koje je agresivno. Kada nam se za pomoć obraćaju srodnici žena koje su ubijene, koji su preuzeli brgu o deci, vidimo da nema nikoga da ih uputi na iole stručnu pomoć, nekome ko razume kako pomoći detetu sa tako ozbiljnom traumom.
Svetlana Lukić: Kada ste Ministarstvu za brigu o porodici i demografiju predložili, a oni odbili, da se usvoji novi član zakona kojim bi bio regulisan dečji dodatak za decu čije su majke žrtve femicida, veći deo javnosti je bio iznenađen da čak i tu postoje tako ozbiljni problemi. Šokantno je da je čak i za ovakvu državu problem da se makar malo finansijski pomogne srodnicima koji su uzeli tu decu koja su preživela pakao; pored svoje koje takođe moraju da gaje, da hrane, da ih školuju i tako dalje.
Vanja Macanović: Ni mi do pre nekih godinu dana nismo bile svesne da tu postoje određeni problemi. Nismo imali takvu situaciju srodnika koji su nam se obraćali da im, na primer, nije bio odobren taj dečji dodatak. A nije bio odobren zato što je cenzus porodica po članu porodice srodnika bio veći od cenzusa za kojim se ostvaruje pravo na dečji dodatak. Taj cenzus je užasno mali, on je 15.000 dinara po članu porodice, što znači da ako imate malo veću zaradu od 60.000 dinara, i kada se podeli za četiri člana porodice, ako to za 10 dinara pređe taj cenzus, onda se neće ostvariti pravo na dečji dodatak. To je potpuno skandalozno.
Generalno su ti naši cenzusi jako niski za sve, ali u ovim situacijama srodnici koji žele da brinu o toj deci, i ne rade to zbog novca, nemaju baš nikakvu sistemsku podršku da mogu, na primer, da plate dečjeg psihologa. Jer da bi otišli kod specijalizovanog psihologa, to ipak nešto košta. Ili da se omoguće neke druge stvari toj deci čije su majke ubijene, da ne žive siromaštvu.
Na kraju shvatite da će samo oni srodnici koji su ekstremno siromašni, a preuzeli su brigu o toj deci, ostvariti pravo na dečji dodatak. Svi ostali neće. To je jedan ozbiljan nonsens.
Naš predlog je bio da se ovo pravo na dečji dodatak ostvaruje bez tog cenzusa. Znači, da svi srodnici koji preuzimaju brigu ostvare to pravo bez odzira na to kolika su im primanja.
Mi se često nekada ljutimo na centre za socijalni rad koji donose rešenje kojima odbijaju dodatak, ali faktički su i zaposleni u centrima limitirani time što piše u zakonu.
Da li će o toj deci brinuti srodnici ili će biti stavljena u hraniteljstvo kod potpuno nepoznatih osoba, upravo može biti presudna činjenica koliko država pomaže srodnike da mogu da izdržavaju svoju decu, ali i decu majki koje su ubijene. Strašno je da srodnici koji bi hteli da brinu često nisu u mogućnosti i da onda deca idu kod trećih, nepoznatih osoba, u hraniteljske porodice. A tu država daje ozbiljne novce, mnogo ozbiljnije nego kada o deci brinu srodnici. I mnogo su veća novčana davanja države koja se daju kada je dete u hraniteljstvu nego što država daje, na primer, primarnoj porodici. Ili, u ovom slučaju, srodnicima koji brinu o detetu čije su majke žrtve femicida.
Na kraju se svede da centri za socijalni rad, kada shvate da će srodnici svoju primarnu porodicu dovesti u još veći stepen siromaštva, smeštaju decu u hraniteljstva, a kada su veća, onda u dom. I to je ono što je poražavajuće i što je strašno.
Nije sporno da treba pomagati porodici, ali ne može pomoć da bude samo nakon što se dete rodi, i još naredne dve godine, a nakon toga ništa. Nakon toga, ovu državu deca, bez obzira da li se radi o ovoj deci čije su majke ubijene, ili druga siromašna deca, ili deca ili sa određenim bolestima, oni državu ne zanimaju.