Nova godina je nekad bila vreme kad nisi mogao da postigneš sve one dečije predstave i podele paketića. Nekad bilo… Danas, u novoj (ne)normalnosti (pre)ostalo nam je još samo da se (pri)sećamo ovog nekadašnjeg „običaja”, tipa: pozorišna sala, gužva, vrućina, uzbuđeni mališani, sindikalci iz firme se dovukuju preko scene, blicevi škljocaju, Deda Mraz u krilima drži 1.782.679. klinca koji plače, urla, neće da se slika dok mu mama objašnjava „budi miran da ispadneš lepo”… E, to su bili dani… kojih sada u Doba korone možemo samo da se prisećamo… Što ovim i ovakvim tekstom i činimo.
Na tradicionalnim novogodišnjim predstavama sem dečije radosti i paketića, bogami uvek je bilo i još pončega. Od repertoara mališana za Deda Mraza koji je od Silvane do „Nirvane”, stidljivih malaca koje animira čitava rodbina do onih „slobodnijih” koji ne prezaju i da šutnu Deda Mraza i ekipu, preduzimljivih prazničnih tatica, „natopljenih” (onom, maćado, k’o duša…) Sunđer Bobova…
Nova je godina a pozorište samo odjekuje od dečijih glasova, vike, cike, oduševljenja, aplauza… Kako i ne bi, jer ovo je vreme kada se u Teatru (i ne samo tamo – nekada je bilo u svim firmama) tradicionalno dele novogodišnji paketići. Sledi i obavezno, za uspomenu, fotkanje sa najpoznatijim dedom na svetu, pesmice, pričice, recitacije… I, sve to ne ide, bez prigodne novogodišnje predstave. A, na njima tokom svih ovih decenija nakupilo se ne samo dečijih radosti, poklona i paketića (i, fotki dabome) nego i anegdota koje su zadesile brojne kragujevačke glumce u ulozi Deda Mraza i njegove „pomoćnike”: Mrazicu, Staru i Novu godinu, Pahuljka, Baba Jelu, vilenjake, patuljke… i naravno fotografe.
Slikali su mnogi ali organizatori kažu da je Raus jedinstven. On, jednostavno zna svakoga u gradu i dok se ispriča sa svim roditeljima (raspita za ženu, muža, decu, porodicu…) moš’ komotno na tezgi da dočekaš narednog novaka.
– Najgori je od sve dece, u šali potenciraju producenti i organizatori novogodišnjih predsatava i manifestacija.
Generacije i generacije kragujevačkih mališana pamte u roli dede iz Laponije plejadu kragujevačkih glumaca na čelu sa čika Svetom Vasiljevićem, Miletom Marićem, Pendulom, Brunom Rajićem, Miškom, Brankom, Đurđem, Kešom, Nešom, Vladom Živkovićem… Pomagali su ih opsluživali i sasluživali u ulogama dobre i nevaljale dece, raznih dražesnih mangupčića i ugursuza mlađe kolege: Lija, Cicko, Gaga, Sanja, Džoni… U ulogu Djed Maroza umeli su da uskoče (i to vrlo uspešno i godinama) i Maci, Kigen, Šare, Aca Koko… Ho ho ho!
Ne skreći sa staze da te „izgaze”
No, štošta se za sve ovo vreme i promenilo. Pre svega i sama deca. Ne samo da su porasli i izrasli tako da sve češće u današnje vreme otpada, ono tradicionalno slikanje u dedamrazovskom krilu, nego deduškica galatno ponudi „mališanima” da „stanu i slikaju se tu pred njega”, nego im se i repertoar izmenio. Danas nikoga ne čudi kada na njegovo pitanje: „Da li ima neku pesmicu ili recitaciju?” – dete kao iz topa ispali „klasike” poput Miroslava (faforit „Dođi da ostarimo zajedno”) i Šabana, ali i Seku i Cecu. Apsolutni šnjur u detinjim novogodišnjim izvedbama nosi „Aspirin” Seke Aleksić. Ono, aspirin oko, naročito posle Nove godine i može da završi posao – ali u tim godinama. Nije to sve, čast rokera brane „Metalika” i „Nirvana” (ali u mnogo manjem obimu, da se ne zanosimo) a „kane” i po neka „Riblja čorba” poput „Gde si u ovom glupom hotelu” . Prigodno, dječije, praznično, lačo…
Simpatično je kad dečica stalno i uporno pogrešno pevuše Deda Mrazu „Ne oklevaj, ne zevaj…” ali i nije toliko kada trogodišnjak toliko razjapi usta pa proguta mirkofon sa sve kablovima. Baka mrazica, vilenjaci i patuljci sa sve irvasima moraju da upotrebe svu svoju novogodišnju magiju i čaroliju (i ne samo nju) da ga „i’čupaju” nazad i povrate i mikrofon i dete.
A, vole deca te pesmice, onako namenske za dedicu. Još u stara dobra vremena maleni je čika Miletu Mariću kao Deda Mrazu u tadašnjem Domu kulture („Ineks”, „Gradski dom”, „Maksi”… k’o kako voli da zove ovo zdanje) otpevao onu poznatu: „Pršti,pršti bela staza…” sa standardnim početkom i klasičnim završetkom ali Ljuba Moljac verzija. Na čika Miletovu dedamrazovsku opasku „da je to bezobrazno” maleni se „pokajao” i „naoštrio” na neku drugu… Onu sa poštar…
No i današnji klinci umeju da iznenade. Nedavno u jednoj većoj i poznatijoj gradskoj firmi, a, kud baš unuče od direktora Deda mrazu sroči autentičnu kompoziciju, ’nako, baš iz duše – detinje: „Deda Mraze, Deda Mraze, ne skreći sa staze… A, ako skreneš, more da se nosiš…” u sve ono čime se naša narodna usmena duhovna baština hvali da smo u tome uz Mađare „naj’ači u svetu”. Kul. Konkretno. Naš poznati glumac starije generacije ’mal ne upusti „slatkiša”.
Kakav deda takav unuk, kakav otac takav sin, pa ima i primera da se i tatice malo više opuste kao pre neku godinu u jednoj fabrici ovdašnjoj kada je jedan praznično raspoloženi roditelj uskočio u novogodinji detinji vozić, ozbiljno nameračivši Mrazicu, sve pocupkujući i zadišući joj suknjicu iz predstave.
Umeju današnji klinci da na pitanje Deda Mraza: „Je si l bio dobar ove godine?” iskreno, onako, detinje nevino repliciraju skupštinskom intonacijom: „Nisam. Al” nemoj nikom da kažeš pa neću ni ja da ti nisi pravi Deda Mraz” ili priprete: „Mojne da pustim bula na te tvoje irvase”!
Ih, bre, Sunđer Bobe?!
Nova je godina, praznici, ređaju se predstave, deca idu „k’o na traci” a imaju i glumci dušu. Tako jedan od njih u ulozi plemenitog Sunđer Boba „malo jače ubio žgaravicu” i to više puta pa kada je od Deda Mraza preuzeo jednog klinju, mali udahnu pa mu se obrati: „Ih bre Sunđer Bobe”!.
Kad smo već kod dobre kapljice ima i situacija kad ni Deda Mraz nije od raskida. Jedan od čuvenijih gradskih (i glumaca i Deda Mrazova) igrao je dedicu Laponca u sali Gimnazije u adaptiranoj predstavi za decu „Guska na mesecu”. Na repliku koleginice Slavice (u naslovnoj roli Guske): „Ko nije dobar, dobiće po turu”, na mangupluk uvek spreman Keša kao Deda Mraz ustade sa novogodinjeg trona i prozbori: „Ko je viknuo turu?!”, a roditelji „popadaše”.
Ima dece koja se i uplaše od dede i njegove brade pa fotografima a sve čerez njihovog „animiranja” (a, oni urlaju k’o da su kod zubara a ne kod Deda Mraza) priskaču u pomoć glumci i mnogobrojni članovi familje ali zato ima i onih koje ne mogu da savladaju ni Deda i Baba Mraz sa sve irvasima i malim božićnim „helperima”. Sada već davne 1995. godine ekipa kragujevačke dečije predstave „Deca ne izlaze iz mode” dobila je poziv da igra novogodišnju verziju predstave u tek otvorenom „Stankom centru” na beogradskom Banovom brdu kod renomiranog bisnismena Žike Muštikle. More, ni sam odlazak do glavnog grada ne beše lak. Udario kijamet, sneg, vetruština pa su morali po auto-putu da jule delove dekora i razne „magareće glave” koje su odletele sa gepeka izazivajući optu saobraćajnu sablazan ali nevolje nastadoše tek za vreme predstave. Jedan mali, onako, od onih „slobodnijih” dok su kragujevački glumci igrali predstavu na otvorenom ostvari neposredan kontakt sa „scenom”, šeretski priđe i potkovanom cokulom šutnu jednog glumca u cevanicu. Puče, kol’ko zabole. Čovek nastavi sa kiselim osmehom i suzom u oku. Mali odmah ponovi svoj uspeh i raspali drugog još jače. Joj! Boli! Suze samo biju. Preduzimljivi vođa trupe, ionako narator po vokaciji u predstavi kada se maleni ustremio treću put pritrča „medenjaku” pa ga gazrli (i uhvati za uši i podiže) sa smeškom „pa gde si ti lutko, ’odi kod čike”. Klinac „zapali” nazad u publiku na opšte čuđenje svojih roditelja „što se više ne zabavlja” i „šta se tu steg’o”.
Inače ekipu predstave „Deca ne izlaze iz mode” baš ’oće kad igraju „na strani”. Gostujući tako jedne zime u Novoj Varoši, zaustavi ih saobraćajac i „priupita” odakle idu i šta su radili. Na odgovor da su glumci i upravo su završili predsatvu za decu, pripadnik saobraćajnih snaga reda i mira baci detaljan pogled na vozilo (sa inspekcijom gepeka) pa ih „malo ozbiljnije priupita”: „A, đe su vam đeca?!”. Odgovor je lečka potrajao.
A, kad smo već kod kola, u ona, već pominjana dobra stara novogodišnja vremena igrali su kragujevački glumci predstavu za mališane roditelja zaposlenih u EI „Niš” u organizaciji milanovačkih „Dečijih novina”. Velika firma, na hiljade dece, glumci ne staju. Kada su krenuli na ručak posle ko zna koje predstave po redu tog dana, pri izlasku iz fabrike organizatora čitavog „preduzeća” koji je inače vozio neki stari „spaček” udari „razveseljen lik” u bok od kola i razvali mu auto.
– Ma, baš me briga! Koliko sam danas zaradio mogu pet boljih kola da kupim, odgovori on praznično razdragano, veselo odmahnu nesavesnom (i zapanjenom nišlijskom lošem drugu na drumu) i odšlepa laganica naše glumce na klopu.
Eh, to su bili novogodišnji dani, a ne k’o danas…