Aleksandar Maksić: Student prava koji prkosi autizmu uz majčinu podršku

Da su čuda ipak moguća pokazuje slučaj Aleksandra Maksića (24), redovnog studenta ovdašnjeg Pravnog fakulteta, kojeg deli još devet ispita do zvanja diplomirani pravnik. Odslušao je ovu školsku godinu, položio kolokvijume i trenutno sprema ispite iz drugog semestra. To ništa ne bi bilo spektakularno, da ovom apsolventu prava nije dijagnostikovan jedan vid autizma. Ovo stanje sprečava mnoge da se fakultetski obrazuju, pa je Aleksandar jedan od retkih, ako ne i jedini koji je uspeo u tome. Ume da ispriča naučeno, a inače uči po posebo propisanom programu, po kome i polaže. Naravno, ne ide uvek sve glatko. Na sreću ima fotografsko pamćenje, brzo uči, a kada treba da upamti neke činjenice ili godine, majka mu samo kaže, hajde, skeniraj. Za pola sata nauči šta treba i onda ponavljaju zajedno sve dok može da drži pažnju. Sam čita latinicu i ćirilicu, a piše samo štampanim slovima.

Koliko je Aleksandar junak ove priče, toliko je to i njegova majka Svetlana Maksić koja barabar sa njim prelazi gradivo, kako bi mogao da izađe na ispit. Želja da njeno dete ima socijalni život što duže, pobedila je sve one ružne stvari kroz koje su zajedno prolazili tokom Aleksandrovog odrastanja i školovanja.

Uzela je knjigu u ruke i prešla svaku stranicu po više puta, iako nije završila fakultet. Sate i sate je provodila uz knjigu s paragrafima, koja je za jednog elektrotehničara suvoparna i dosadna. Vremenom se navikla i dopalo joj se. Čak je profesor Rimskog prava pitao zašto nije upisala i ona fakultet kad redovno uči, a ona je odgovorila da je kasno za nju, pošto je već u invalidskoj penziji.

Fakultetska diploma ne znači mnogo jer ništa ne bi promenila u njenom životu. Više joj znači da je Aleksandar dobije, ali ne da bi je uramili i okačili na zid, već zbog socijalnog kontakta sa vršnjacima i obaveze da svakog jutra mora da ustane iz kreveta i pokrene se.

Aleksandar zna da je završen fakultet stepenica više za njega. Oseća se važnim.

– Baš pre neki dan kada sam ga pitala da li hoće da odemo na fakultet da uzmemo potpis, on odgovara ’ti si sad apsolvent’, misleći na sebe i da više ne mora stalno da ide. Priča kao da se radi o nekom drugom, tek od skoro je počeo da priča i u prvom licu jednine, kaže Svetlana uz smeh.

Od 33 ispita položio je 24, tri je preneo, jedan je ostao iz zimskog semestra i još pet iz letnjeg. Pošto je iz afirmativne grupe na budžetu, mogao je više ispita da prenese, ne gubeći pravo na stipendiju.

Progovorio sa pet godina

– Moje suočenje sa Aleksandrovom dijagnozom bilo je strašno. Prvo nisam ni primećivala da nešto nije u redu. Vodila sam ga redovno na kontrole, primio je sve vakcine, u suštini bio je zdravo dete. Čak je u porodilištu dobio ocenu 10. Sa 16 meseci je prohodao, ali nije progovorio ni sa dve godine. Jedno veselo dete, kome je sve bilo zanimljivo. Ja sam radila, a čuvala ga je baka. Primetili smo da je počeo polako da se povlači u sebe. Imao je i genetskih predispozicija za to, jer i moja majka je kasno progovorila, kaže Svetlana.

Kada se igrao sa automobilčićima samo je okretao točkove, što inače rade autistična deca. Odveli su ga kod defektologa u Beograd, a potom u Zavod za psihofizičke poremećaje i patologiju govora, gde saznaju pravu dijagnozu – autizam. Srušio joj se ceo svet. Prva dva dana je preplakala sa sestrom misleći da autista samo sedi i gleda u jednu tačku čitavog života.

U Beogradu je Aleksandar dobio terapeutkinju, psihologa Ivanu Vuletu i boraveći u stacionaru imao je svakodnevne vežbe, a rezultat nije izostao. Rekli su Svetlani da detetu treba samo socijalizacija sa drugom decom i uporni rad s njim. Ali, kako?

– U to vreme je stalno bio u kući, pošto ga nisu primali u obdanište zbog dijagnoze, sve dok se nije oslobodilo mesto u razvojnom vrtiću. Nekim čudom je progovorio u petoj godini, a sa šest naučio sam da čita, priča Svetlana, kojoj je to bio podsticaj da ga upiše u redovnu školu „Radoje Domanović”, jer tada je već počelo da se priča o inkluziji.

Pre upisa išla je i u specijalnu školu „Vukašin Marković” da vidi kako tamo izgleda. S obzirom da Aleksandar ne voli neuređene prostore, a tada je škola bila u baraci, vrata zaključana, s decom smešteni i odrasli u dnevnom boravku – svi na jednom mestu, rekla je sebi „moj Aleksandar ovde neće ići”.

– U redovnu školu može da se upiše dete samo sa lakom mentalnom ometenošću, a on je imao dijagnozu višestruke mentalne ometenosti. U predškolsko je išao samo dva i po meseca, ali je to bio njegov najlepši period u životu. Ja sam tada radila u proizvodnji u Fabrici automobila i imala sam stalnu propusnicu, ulazila sam i izlazila kad god je trebalo, ali nije bilo lako da vas neko stalno menja. Uglavnom, Aleksandar je provodio po četiri sata u predškolskom i nije hteo da ide kući, toliko mu se sviđalo, seća se Svetlana.

Kada je pošao u prvi razred, morao je da bude u odeljenju sa celodnevnom nastavom i tada počinju da se javljaju prvi ozbiljniji problemi sa učiteljicama. Niti je Aleksandru odgovaralo to društo, niti on njima i maltretirali su ga. Uznemirio bi se, učiteljica je odmah zvala majku da dođe po njega. Kasnije su dve-tri devojčice iz razreda počele da vode računa o njemu, a učiteljice su prihvatile da ostane u razredu, jer su dobile pomoć – pedagoškog asistenta.

U petom razredu opet se postavilo pitanje kako će dalje, ali nastavnici su imali iskustava sa devojčicom koja je imala razvojnih problema i čija je majka sedela sa njom na časovima. To, međutim, nisu priihvatili svi nastavnici, pa joj je rečeno šta treba da nauči.

– Najgore mu je išlo likovno, pošto on nije baš motorički vešt, niti talentovan za crtanje, ali uz saradnju sa pedagoškom službom to smo prevazišli. Redovnu školu je završio, posle išao i na matursko veče i super se proveo, priča Svetlana.

Korona ga oterala na fakultet

Baš u to vreme „Fijat” je preuzeo fabriku automobila. Šef je Svetlanu obavestio da neće moći često da izlazi zbog deteta i savetovao je da raskine ugovor o radu i uzme otpremninu, što je ona i učinila.

– Nije mi bilo lako da donesem takvu odluku. Prvo me je moj otac pitao od čega ću da živim i kako. Rekla sam da ću videti, Aleksandar prima tuđu negu i pomoć, kaže Svetlana, koja je inače samohrani roditelj.

Aleksandar se tada upisao u Ekonomsku školu – pravni smer, po preporuci načelnika Školske uprave. I radio je po IOP 2 (skraćen program prilagođen deci sa razvojnim problemima) i uvek je imao odlične ocene.

Nije bilo u planu da Aleksandar upiše fakultet. Mislila je da će početi da putuje, ali je došla korona i zatvaranje u četiri zida. Pošto se nije znalo koliko će epidemija da traje, Svetlana je došla na ideju da ode na Pravni fakultet i pita da li njen sin može da prisustvuje predavanjima, a da se ne upiše na fakultet. Fakultet nije pravio nikakav problem, jako lepo su ih primili, ali su ih uputili i da se učlane u USH zbog ostvarivanja određenih olakšica, koje imaju studenti sa invaliditetom, poput ostvarivanja stipendije upisom naredne godine, bez obzira na prosek

– Sa sestrom sam izvukla odgovore na pitanja. Sve to lepo naučimo zajedno i Aleksandar prođe na prijemnom. Po afirmativnim merama, pored Aleksandra primljena je još jedna slepa devojka. Na prijemnom je bio prisutan asistent koordinator i on mu je postavljao pitanja i upisivao odgovore, a ja sam bila samo pratilac. Polagao je srpski jezik i istoriju i imao je samo jedan netačan odgovor, kaže Svetlana.

Od početka je sa sinom išla na predavanja, pratili su zajedno onlajn nastavu, spremali kolokvijume, izlazili na ispite. Proglašeni su za najredovnije studente na fakultetu. Najbolje su Aleksandru išli predmeti koje je već imao u srednjoj školi. Pojedini profesori su ga muštrali i tretirali kao ostale studente i nisu hteli da prilagode gradivo.

– Pokušala sam profesorima da objasnim o čemu se radi i da nam krajnji cilj nije diploma. Ali nije vredelo. Jedan profesor je rekao da ga to ne zanima, na fakultetu nemaju pravilnik za prilagođavanje. Ali dođosmo nekako do četvrte godine. Kada me pitaju šta ćete posle, ja samo slegnem ramenima. Treba prvo da završimo ovo. Najbolje je ništa ne planirati. S obzirom da voli muziku i da peva, a već je išao na privatne časove koje je morao zbog obaveza na fakultetu da prekine, možda će se baviti muzikom, kaže Svetlana.

Naša sagovornica napominje da njen sin shvata da je malo drugačiji od druge dece i to ga ne pogađa.

Najveća pomoć i podrška uvek im je bila Svetlanina sestra Snežana. Iako živi u Beogradu uvek je bila tu za njih kad je trebalo. Vodila ga je na letovanja u Grčku i tada je prvi put leteo avionom. Pošto je ona magistar istorije, a Aleksandar obožava Grčku mitologiju, zahvaljujući kojoj je sam naučio da čita, ono što već zna imao je priliku i da vidi.

Piše: Elizabeta Jovanović

Foto, Izvor: Kragujevačke.rs