Aleksandar Eić, bivši majstor karatea i strastveni planinar, nakon uspešne sportske karijere, prešao je u svet ekstremnih sportova. Iako je 10 godina aktivno trenirao karate, stekao crni pojas i osvojio 51 medalju, njegov sportski put nije se zaustavio samo na tom uspehu. S obzirom na to da je živeo i radio u Italiji, odlučio je da se posveti planinarenju, koje mu je omogućilo, kako kaže, da se poveže s prirodom i stvori nove izazove za sebe.
Aleksandar Eić je iz Topole, a svoju sportsku karijeru u karateu započeo je Karate klubu Karađorđe u Topoli, pod vođstvom trenera Ranka Šolića. U Topolu je sa svojom porodicom prebegao iz Petrinje (Banija) kada je imao pet godina i od tada se, kako kaže, kroz knjige njegovog oca zaineresovao za ovu disciplinu. Pored domaćih i međunarodnih takmičenja u karateu i istrčanih maratona i polu maratona, Eić je svoje sportske izazove nastavio u Italiji, gde se okrenuo planinarenju.
Njegovo interesovanje za planinarenje započelo je tokom boravka u Italiji, gde je, prateći lokalne planinare, stekao iskustvo u savladavanju visokih planinskih vrhova. Po povratku u Srbiju, pridružio se planinarskom klubu Bukulja iz Aranđelovca i osvojio brojne domaće vrhove, uključujući Beljanicu, Rtanj i Kablar. Iskustvo iz Italije obogatilo je njegove planinarske veštine, pa se peo i na vrhove istočnih Alpa na visinu od skoro 3000 metara. Posebno izdvaja uspone na teže via ferate nivoa 2B.
Međutim, kao svoj najveći poduhvat u planinarenju, koji je, kako kaže, ujedno i najzahtevniji do sad, izdvaja uspon na vrh koji se nalazi na Istočnim Alpima (Dolomitima) u okrugu Kortina u Italiji, visine 2235 metara. Radi se o zimskom usponu te su uslovi na terenu bili nepredvidivi – dubok sneg sakrio je stazu, a nije bilo drugih planinara.
- Ovo je inače zimski uspon, pa je malo teže, pogotovo što ova staza nije bila za planinarenje u ovo vreme. Niko pre mene nije tu išao, ja sam prvi napravio stazu. Znao sam tu letnju stazu, ali od snega se ne vidi put, strmo je i ti ne znaš gde je staza gde je stena. Nisam očekivao da će biti toliko snega. Nisam poneo ni štapove za planinarenje, međutim, gore nikog nije bilo, dolazili su na vrh u restoran, ali žičarom. Kad sam video kakva je situacija uzeo sam jedan štap da se orijentišem gde je ivica staze da ne bih propao, jer nije za šalu pogotovo kada čovek ide sam. Opet napominjem, ja sam u ovim vodama od 2016. godine, stekao sam veliko iskustvo, pa se zbog toga osećam slobodno da se oprobam u ektremnijim situacijama, rekao je Aleksandar za Glas Šumadije.
Osim njegovog sportskog iskustva, kako sam navodi, njegova snaga dolazi iz upornosti i volje. Karate mu je pomogao da razvije disciplinu i fizičku spremnost, dok mu je dugogodišnje sportsko iskustvo olakšalo savladavanje izazova u planinarenju.
- Treba nekad jaka volja i istrajnost. Karate nije samo sport, to je istočnjačka borilačka veština sa filozofijom koja te uči samodisciplini i pravim vrednostima, istakao je Eić.
Ipak priznaje i da je u jednom trenutku želeo da odustane, ali se predomislio i nastavio do vrha. Da se popne do vrha bilo mu je potrebno oko 2 sata.
Kada je stigao na vrh, kaže, bio je jako srećan i ističe da je tek kad se popeo na vrh i pogledao iza sebe shvatio šta je postigao.
Ljudi su pozitivno reagovali na njegov poduhvat, ali priznaje da zbog velikog rizika koji je preuzeo, pojedinim bliskim ljudima nije želeo da govori o ovome.
Njegovi budući planovi uključuju osvajanje vrha planine Marmolada, poznate kao „Kraljice Dolomita“, koji dostiže visinu od 3000 metara. Taj poduhvat, kako kaže, planira da realizuje u letnjem periodu, uz adekvatnu pratnju.
- Na Dolomitima nisam se peo na Kraljicu Dolomita zove se Marmolada. Za to treba malo više vremena i treba ići sa nekim, nikako sam, ekstremnija je staza i ide se preko leta, istakao je.
Kaže i da je ovo za njega i lično i za njega kao spotistu znači mnogo, jer bavljenje ekstemnim sportovima njega ispunjava, a lično su mu najlepši pogledi sa planina viših od 2000m. Dolomiti su, kako kaže magični i nestvarni. Međutim, i za srpske planine ima reči hvale, skoro se, kako kaže, peo sa ekipom iz Beograda na Kablar i zadivljen je lepotom pogledi na meandre Zapadne Morave. Istakao je i da je najveću hladnoću doživeo kada se peo na Rtanj i da hladnoći tog vetra ne može da parira ni jedna planina u Italiji na koju se peo.
- Ako žele da se bave planinarenjem imamo prelepe planine u Srbiji. U planinarenju je najbitnija volja i ne može da se dočara uspon na vrh, jer planina vam pruža neverovatan pogled. Kad se popneš gore ti osetiš mir, poručio je Eić onima koji bi želeli da se bave planinarenjem u Srbiji.
Paralelno sa planinarenjem, Eić se aktivno bavi trčanjem i do sada je istrčao više od 40 polumaratona u zemljama bivše Jugoslavije, kao i u Turskoj i Nemačkoj. Među njegovim najvećim trkačkim uspesima su maratoni u Ljubljani, gde je postigao vreme od 3 sata i 50 minuta, i u Istanbulu, gde je istrčao jedini maraton koji prelazi dva kontinenta, prešavši Bosforski moreuz. Takođe, trčao je i zahtevne staze poput polumaratona od Nikšića do manastira Ostrog.
Ipak, u Topoli, a i šire, poznat je po tome što je za vreme Kovid pandemije istrčao polumaraton oko svoje zgrade.