Svakog 9. marta sećamo se šta je moglo i zašto nije tog 9. marta 1991. godine. Prenosimo tekst Danasa.
Bezbroj je tumačenja prvih masovnih antikomunističkih demonstracija u Beogradu 9. marta 1991, ali se sva slažu u jednom – da je tada pao režim Slobodana Miloševića, naša i kolektivna i lična istorija ne bi bile isto što su sad.
Deveti mart sa velikim „d“ se takođe, dovodi i neposrednu vezu sa Petim oktobrom 2000. kada je Milošević pao s vlasti.
Sociolog i novinar Zovan Panović opovrgava stav da je Peti oktobar predstavljao uspešnu izvedenu „obojenu revoluciju“, tvrdeći da je to zakasnela antikomunistička revolucija kakve su se desile u drugim socijalističkim zemljama krajem 80-tih i početkom 90-tih.
Zašto Deveti mart nije uspeo ni dan danas nije sasvim jasno, moguće zato što je Milošević, za razliku od komunista u drugim zemljama, još uvek imao politički kapacitet da primeni tehnologiju revolucije, za svoj dolazak na vlast u Srbiji.
A moguće i zato što vođe Devetog marta nisu dovoljno verovale u revolucionarni slom Miloševićeve vlasti, koja je uspevala da deluje mlado i obećavajuće, budući da je Milošević preuzeo vladajuću partiju, ni punih pet godina radnije, u jesen 1986.
Ipak, Deveti mart 1991. ostaje kao početak najnovije istorije Srbije i to mnogo više nego višestranački izbori u decembru 1990, prvi posle Drugog svetskog rada.
U samom događaju mogu se prepoznati i mnoga obeležja sadašnje političke i medijske scene.
Dakle, na Trgu republike, u organizaciji Srpskog pokreta obnove Vuka Draškovića, 9. marta 1991, zakazan je skup protiv režima Miloševića, pod sloganom „Miting protiv petokrake“, koji je prerastao u masovne demonstracije i sukobe sa policijom.
Glavni zahtevi demonstranata bila je smena generalnog direktora RTS Dušana Mitevića i četiri urednika zbog teških optužbi i uvredljivih komentara na račun SPO i drugih opozicionih stranaka.
Zahtevi su u toku tog dana prošireni i zatražena je smena i ministra policije Radmila Bogdanovića.
Tokom demonstracija povređeno je više od 200 ljudi, a poginuli su i policajac Nedeljko Kosović i sedamnaestogodišnji Branivoje Milinović. Tog dana uhapšen je i lider SPO Vuk Drašković.
Na zabranjeni miting građani su počeli da dolaze u ranim jutarnjim satima i uprkos tome što je policija pod punom opremom, blokirala prilaze Beogradu, na Trgu republike po nekim procenama okupilo se više desetina hiljada ljudi.
Oko podneva policija je krenula u razbijanje demonstracija, a lideri tadašnje opozicije sklonili su se u zgradu Narodnog pozorišta, a vrata im je otvorila tadašnja upravnica Vida Ognjenović.
Drašković se obratio okupljenim građanima sa terase Narodnog pozorišta, dok je policija stezala obruč i pokušavala da rastera građane suzavcem, vodenim topovima, gumenim mecima, konjicom….
- Čestitam, junaci! Rekao sam, ima mesec dana, nisu verovali boljševici da ćemo danas, kod našeg čestitoga Kneza – a naročito za koji trenutak kad krenemo da uzmemo TV Bastilju – pokazati srpsko srce i srpsku izdržljivost. Nažalost, drugoga nam puta nema. Predsednik Republike pred sobom ima dva tasa: na jednom su vaši životi, životi mnogih milicionera (jer čujem da su naši momci u okršajima zarobili automatsko oružje), na tom tasu su sloboda i čast Srbije, mir, a na drugom pet ostavki i jedan demant. Neka predsednik Republike odluči šta će, ja sam odlučio: vodiću vas na Televiziju rešen da poginem, ovako glasi istorijski govor Vuka Draškovića.
Demonstrantima su se obratili i ostali lideri opozicije – Žarko Jokanović, Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić, Milan Paroški, Leon Koen, Milan Komnenić, Vojislav Koštunica, pisac Borislav Mihajlović Mihiz i pevač Bora Đorđević. Dok je govorio Milan Paroški među okupljene građane bačen je suzavac, nakon čega je Drašković pozvao građane na juriš.
Protest se zatim razlio po susednim trgovima i ulicama i veći deo centra Beograda je ličio na ratnu zonu. Međutim, policija kojom je komandovao Radovan Stojčić Badža uspela je da se pregrupiše i češće i žešće je napadala.
Fotografija (fotoreportera „Borbe“ Predraga Mitića) devojke Dragane Milojević kako prkosno stoji ispred vodenog topa sa podignuta tri prsta kasnije je obišla svet.
Posle podne Drašković je, zajedno sa velikom grupom demonstranata, neuspešno pokušao da se probije na zasedanje Narodne skupštine.
Ušao je u zgradu parlamenta, pozdravio sa prozora građane koji su betonskim kockama zasipali zgradu skupštine.
Oko 20 sati kada je izlazio iz zgrade Drašković je uhapšen zajedno sa zamenikom predsednika SPO Jovanom Marjanovićem.
Među policajcima koji su uhapsili Draškovića bio je i Naser Orić, kasniji ratni komandant Srebrenice i haški optuženik. U znak protesta zbog hapšenja Draškovića opozicioni lideri započeli su štrajk glađu.
Predsednik Srbije Slobodan Milošević zatražio je iste večeri od Predsedništva Jugoslavije da razmesti jedinice JNA da bi se ugušile demonstracije.
Predsednik Predsedništva Borisav Jović je telefonom kontaktirao ostale članove Predsedništva i armija je, zajedno sa tenkovima i oklopnim transporterima poslata na ulice.
Slovenci i Hrvati kasnije su tvrdili da je taj potez bio neustavan. Milošević se iste večeri obratio i naciji preko televizije i mada nikoga nije pomenuo imenom, rekao je da se Srbija svim ustavnim sredstvima mora suprostaviti silama haosa i nasilja.
Iste večeri zabranjen je rad i radija B-92 i NTV Studija B, koji su direktno prenosili demonstracije.
Sutradan je krenula takozvana srpska “Plišana revolucija”, kada su kao odgovor na državnu represiju studenti krenuli iz Studentskog grada ka Terazijskoj česmi.
Organizovani su govori i događaji na Terazijama, poput „Dnevnika uživo“ na kojima je istaknutu ulogu imao poznati glumac, kasnije ministar kulture i funkcioner DS, Branislav Lečić.
Protesti su trajali nekoliko dana, zahtevi studenata su usvojeni, a Vuk Drašković je pušten iz zatvora.
Ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je tada ostavku, a smenjen je i Dušan Mitević, direktor RTS-a.
Miloševićeva Socijalistička partija Srbije 11. marta na Ušću je organizovala veliki kontramiting „Za odbranu Republike, za ustavnost, slobodu i demokratiju“, uz kozaračko kolo i povike „Slobo, slobodo“, „Ubice, fašisti“, „Ne damo Kosovo“, „Ustaše, ustaše“, „Sudite Vuku“.
SPO obeležava godišnjice Devetomartovskih demonstracija polaganjem cveća na Trgu Republike, koji Vuk Drašković naziva Trgom slobode.
U antologiju je ušao i njegov tadašnji naziv za RTS – TV Bastilja, po ugledu na tvrđavu zaposednutu u francuskoj revoluciji.
Bio je to takođe događaj, u samom osvitu početka krvavog građanskog rata u SFR Jugoslaviji, Srbi su u Hrvatskoj podizali barikade.
Već u junu je izbio desetodnevni rat zbog proglašenja nezavisnosti u kome je poginulo više destina vojnika JNA svih nacionalnosti.
Prosle su 32 godine od Devetog marta. U tom momentu, Bugarska i Rumunija bili su u Varsavskom ugovoru, sa siromasnim i obespravljenim stanovnistvom. Najhrabriji Rumuni su plivali preko Dunava dok su vojnici pucali u njih, da se dokopaju “Eldorada” (Srbije). Mi smo za njih bili “prava Amerika”, sa neuporedivo boljim standardom i pasosem, sa kojim smo mogli da putujemo po celom svetu. Rumunija i Bugarska odavno su u Evropskoj Uniji, standard je sve veci, nezaposlenih gotovo i nema. Dacija je pojam za nas. Buducnost im je zagarantovana, a gde je Srbija?!
Dobro znamo sta se sve desavalo u ovom periodu i place nam se zbog toga?! Jedino ne znamo sta ce biti za mesec dana, godinu ili deceniju. Da li smo progledali, posle gubitka Kosova, kada smo platili zlocinacko divljanje “crvenih patriota”, ili nismo?! Da li smo tog 17. februara udarili u dno, ili cemo i dalje propadati?! Nemci nisu progledali posle Prvog svetskog rata, vec su zapoceli Drugi. Hiljade kubnih metara dima su kuljali iz krematorijuma, a “naivni” Nemci su bili “neobavesteni” (poput naseg Kostunice). Nisu progledali ni kada su Hamburg, Drezden, Ninberg i ostali gradovi bili sravnjeni sa zemljom, sa celokupnim stanovnistvom. Progledali su tek onda, kada su pijani ruski vojnici napravili nekoliko stotina hiljada “Nemccica” (silom, ili milom), a saveznici raskomadali Nemacku. Japanci nisu “progledali” ni posle prve atomske bombe, pa su Amerikanci bacili i drugu.
Vratimo se ponovo na prvi Deveti mart. Veoma pazljivo sam pratio sve prenose iz Skupstine Srbije, gledao snimke B92 sa “Beogradjanke”, ispred Narodnog pozorista, momenat kada su policajci ubili onog mladica, glasno psovao Milosevica i 10. marta kupio izdanje Borbe, buduce “Nase borbe”, a sada “Danas”. To mi je kasnije bila “obavezna literatura”, sve do iza Petog oktobra. Najvecu ulogu Devetog marta su odigrali Vuk Draskovic (buduci “Kralj ulica i trgova”), kao organizator mitinga i prof. Micunovic, kao glavni pregovarac sa vlastima posle Vukovog hapsenja. Sa ove distance, moze se zakljuciti da je Vuk svim srcem usao u borbu sa Milosevicem. Takav je bio sve do hapsenja njega i Danice (posle Cosiceve smene), a za kasniji period vise nisam siguran. Mira Markovic je oterala Milosevica u Hag, a Danica Vuka u politicku proslost.
Prof. Micuinovica najbolje poznajem od svih srpskih politicara. Sreli smo se nekoliko desetina puta na GO DS i GO DC u periodu 1992-2004 godine. Vec 20 godina sam 100% siguran da je neprestano cepanje DS samo “igra za naivnu publiku”, u organizaciji Micunovica i drzavne bezbednosti. List “Danas” je bas Petog oktobra 2000. godine objavio moj aforizam: “Ulazimo u zavrsnicu. Crni ima par konja, a beli kraljicu”. Nikada necu zaboraviti tih 24 sata, koje sam proveo u obezbedjenju prof. Micunovica. Tog dana bio sam ubedjen u postenje desetak najvaznijih DOS-ovih lidera, a odavno vidim da je Petog oktobra “crni imao par konja”, a da smo mi (milion obicnih ljudi na ulicama Beograda) bili pravi pravcati magarci. Zreli smo da nam EU uvede Protektorat. Kada sam to javno predlozio aprila 2003. godine na sednici Skupstine DC, dobio sam veci aplauz od 300 delegata, nego prof. Micunovic, Boris Tadic i dr Batic..
Boza Bogdanovic, Bor
Tada je moja generacija propustila istorijsku šansu da zmiji odseče glavu, pa da Srbija krene putem demokratije i prihvati evropski sistem vrednosti. Zbog toga danas imamo Vučića i ovu njegovu kvazidemokratiju u nesrećnoj banana državi Srbiji. Nije opozicija u Srbiji poražena 2012 godine već mnogo ranije…baš tog 9-og marta 1991 godine. Posle toga je Milošević instalirao svoj sistem „vrednosti“ u kome su carovali kriminal, sistematsko zaglupljivanje naroda i politička cirkusijada (koju je predvodio Šešelj, Vučićev politički otac). Proizvod toga su bespotrebni i izgubljeni ratovi, stotine hiljada žrtava na prostoru bivše Jugoslavije, bekstvo ogromnog broja mladih i perspektivnih ljudi iz Srbije i skoro potpuno uništena srpska ekonomija. Iz ove perspektive posmatrajući prošlo vreme i razmišljajući o sadašnjosti i budućnosti nameće mi se samo jedna misao: „Neka nam je Bog u pomoći.“