Sve čestitke Saši Iliću! Napisao je najbolji roman u 2019. Nagrada za Pas i kontrabas se uspešno opire ispadu grupe pisaca, odlučnih da iz razloga koji ne umeju da objasne, bojkotuju NIN, njegovu nagradu, te moralno i literarno posrnule članove žirija.
Tako je NIN za samo nekoliko meseci ispisivao svoju istoriju u dramatičnom društvenom sunovratu: najpre kao nedeljnik koji svojom naslovnicom namerava da strelja najvećeg sina izvesnog Anđelka Vučića, stavljajući ga pred cev praznog snajpera.
A sada je isti list optužen za krah srpske literature, neznanje i etičku nedostojnost njegovog žirija, i naravno, za pogrešan izbor. Ovde više nema Kiša, Selimovića, Crnjanskog i Andrića, bira se iz onoga čega ima. I jedna i druga optužba dolaze iz istog tabora, uz licitiranje koliko su tekstova za Peščanik napisali Saša Ilić i Teofil Pančić, na primer.
Jedan je autor Peščanika dobio najznačajniju književnu nagradu. Drugi (druga) je osumnjičena za najavu likvidacije Vrhovnog. To je valjda neoboriva indikacija intelektualno-zavereničke subverzivnosti ovog sajta.
Tako je Vesna Pešić postala zloglasni snajperista zbog tvita, koji režimski um iščitava samo na jedan način: svaka cev koja postoji prislonjena je uz Vučićevu glavu.
U pokušaju da se slabovidom delu puka predoči o čemu je reč, Vesna je opisana kao srpska verzija Kalamiti Džejn, koja je u mladosti držala konje, pušku, par pištolja i još neke opasne stvari. Nije objašnjeno ko je bio ili još jeste njen divlji Bil (Bili Hikok), i gde su sve projahali pustinjskom Srbijom. Sve dok Vesni nije palo na um da postane strelac koji ulazi u istoriju: kao Džon But, Zvezdan Jovanović ili Li Harvi Osvald, recimo.
Eto predloška za srpski vestern roman. Moj zavičajni drug Zoran Ćirić je već napisao jedan takav, ali divlji istok tek sprema svoje najdramatičnije priče. Zamislite samo, žena u ozbiljnim godinama (izvinite Vesna), sociolog, nekadašnji ambasador, koja može da uživa u mirnom čitanju dobre literature, iznenada odluči da obogati svoj život uzbudljivom pustolovinom u kojoj se osvaja sloboda.
Postaje nezavisni atentator i kreće u lov na čoveka zarobljenog, histerijom, paranojom i mešavinom manične euforije i depresije. Je li takav stvor podložan lovu? Vesna ne brine za Kobre, niti pretorijansku gardu koju čine vojska, policija i batinaške trupe. Naoružava se modernom snajperskom puškom, sa savršenom optikom, odlazi u Bubanj potok i počinje da vežba. Ide u teretanu, nabavlja sebi instruktora borilačkih veština.
Puška je teška, kalibar veliki, trzaj neopisiv, odvaljuje joj ramena. Ali cilj je dostojan svake patnje.
Uz pomoć stečenih ubilačkih veština zauzima položaj na krovu odakle ima dobar pregled na kretanje mete. Maskira se granjem, šišarkama i starim đubretarcem. Hladno je, magla, zagađenje se vidi i smrdi. Strava i užas. Pojavljuje se meta. Strava i užas!
Vesna nišani ali vidljivost je jedva dovoljna. Iznenada se iza nje, skoro niotkuda prikazuje nacionalni heroj Vulin, koji preskače atentatorku, istrčava pred cev i pomera je u stranu. U zadnji čas! Zrno završava nekoliko santimetara od noge Nikole Selakovića, koji se bacio na gospodara, štiteći ga svojim negovanim kabinetskim telom.
Na licu mesta su kamere Pinka, u toku je prenos atentata koji je u toku. Hrabri Vrhovni, koga je Selaković ugruvao dugim ležanjem na njemu daje izjavu, skraćenu verziju obraćanja naciji: Mogu da me ubiju, ali ću i posle smrti da se borim za Srbiju!
Analitičari, koji su na licu mesta, tvrde da to u principu nije moguće, ali u našem slučaju jeste.
Prva verzija kraja romana, koji će žiri, određen dekretom Ane Brnabić, proglasiti za knjigu decenije i ukinuti NIN i njegovu nagradu.
Magični, šta misliš o ovome? Je li ovo dobra zamisao, ili bi možda valjalo ubaciti agente CIA, Koraća, Kosovku devojku, Batu Gašića, Kosmajca, Dejana Vuka Stankovića, Punišu Račića, Apisa, PUPS, Veljka Bulajića, Kusturicu, Ostapa Bendera, Amfilohija, Nadu Topčagić, Vesića i Milana Radoičića. I potresni govor Vulina koji besedi na odru živog i doživotnog Vrhovnog komandanta.
A Vesna? Ništa, ona se maskirala u Zagorku Dolovac i više niko ne zna gde je. Ali, pojavljuje se novi tvit: ako se ovako nastavi, klepam sekiru i idem na čeku u Radovanjski lug.
Čitaocu ostaje dilema: da li je to poruka Vujice Vulićevića ili Vesne Pešić?
Ne, ipak nije njena. Ona lepo kaže da je mislila na svoju, a ne na Vučićevu glavu, ko bi pucao u ludaka, grešna mu duša. Jurodivi ne odgovaraju nikome i ni za šta, greh je božiji učiniti im zlo, ali neko od bližnjih bi morao da ga dovede. Ili da konzilijum krene da ga hvata.
Na marginama Davosa sreće Makrona: Emanuele, burazeru! Ćuti i slušaj kad ja govorim, sram te i stid bilo. Prezirem te, bre! I Angela ćuti kad ja pričam, a Putin samo klima glavom. Pukni od muke, Emanuele, ali brže napredujemo od vas!
Nego, slušaj i gledaj, da te bata Aca još malo poduči. Jesi li vežbao tablić od kada sam te prošli put odrao? Ili da odigramo basket? Takve patuljke razvaljujem.
Ali kad se vratiš, Vesna je i dalje tu negde.