Završila se ova 2018. godina tokom koje su održani izbori za grad Beograd, predsednički i odmah zatim lokalni izbori u Crnoj Gori, i na kraju opšti izbori u BiH. Zajedničko za sve izbore je da opozicija ima ozbiljne zamerke na izborni proces i sprovodjenje zakona o izborima. Zajedničko je i to da zamerke počinju da se pominju tokom izborne kampanje, a po pravilu kulminiraju posle objave rezultata. U svim državama regiona opozicija tvrdi da izbori nisu fer i da su pokradeni.
Osnove demokratije su: slobodni i fer izbori i efikasne političke partije. Za slobodne i fer izbore potrebni su zakoni o političkim partijama, izborima, zakon o finansiranju političkih partija i naravno medijski zakoni. Ipak, kvalitet zakona koji regulišu izbore nije presudan u klasifikovanju i sprovođenju izbornog procesa kao fer i slobodnog. Postoji mnogo primera gde su ovi zakoni bili katastrofalni i daleko gori od važećih u regionu, pa su uprkos represiji ohrabreni građani izrazili svoju volju, a takvi izbori proglašeni demokratskim. Navešću dva primera – Referendum u Čileu koji je održan 5. oktobra 1988. godine. Na referendumu se glasalo da li Augusto Pinoče može da izmeni Ustav i produži svoju vladavinu za još osam godina. Sve što je dobila opoziciona kolicija bilo je 30 minuta programa na nacionalnoj televiziji i mogućnost da ima kontrolore na biračkim mestima. Naravno, Pinoče je nastavio da koristi sve preostale sate na nacionalnoj televiziji i da vrši nama dobro poznate pritiske na opozicione kontrolore. Ipak, rezultat je bio 56% glasova NE.
Drugi primer su izbori u tadašnjoj SR Jugoslaviji od 24. septembra 2000. godine. Tada se birao predsednik savezne države i poslanici u saveznom parlamentu,a istog dana su održani i lokalni izbori u Srbiji. Izbori u Crnoj Gori su tog dana organizovani od strane opozicionog SNP-a jer je vladajući DPS bojkotovao izbore, tako da su svi glasovi iz Crne Gore tada išli za Miloševića i njegovu SPS i to bez ikakve kontrole izbora. Medijski, izborni i zakoni o finansiranju političkih partija kao da i nisu postojali. Takođe kontrola izbora na Kosovu je bila teško izvodljiva, tako da je Milošević računao na ogroman broj „fantomskih“ glasova. Ipak i u takvim uslovima opoziciona koalicija je pobedila na izborima.
Osnov demokratije – organizovane i efikasne političke partije
Zajedničko za ova dva primera, ali i za sve ostale, je da osnovu demokratije u jednoj državi predstavljaju organizovane i efikasne političke partije. Nažalost u ovom delu Evrope nema organizovanih i efikasnih političkih partija u opoziciji, a to je loše kako državu, tako i za njene građane. Vlast ne može da bude bolja i efikasnija bez političke kontrole, a to je jedna od osnovnih uloga opozicionih partija. Političku kontrolu ne mogu sprovoditi nevladine organizacije i razni pokreti.
Efikasne i dobro organizovane političke partije su kamen temeljac demokratije u svakoj državi. Skoro da se zaboravilo da političke partije reprezentuju društvene interese i daju građanima mogućnost izbora; da je njihovo delovanje transparentno i demokratsko; da moraju da komuniciraju sa građanima; da sprovode internu demokratiju, istu onakvu kakvu žele da implementiraju u državi; da imaju jasnu organizacionu strukturu…
Da se vratimo na početak – kako do fer i slobodnih izbora? Videli smo da izborni uslovi igraju značajnu, ali ne i presudnu ulogu, posebno ukoliko postoje organizovane i efikasne političke partije. Da bi se dalje radilo na poboljšanju izbornih uslova, neophodno je da opozicione partije ispune svoje osnovne uloge: da izgrade sopstveni politički identitet koji je u stvari imidž koju partija ima među biračima (gotovo uvek se vezuje za lidera partije) i da partija ima jasne i svima poznate vrednosti koje zastupa. Skup vrednosti i identitet partije zajedno čine ideologiju partije, koja je takođe prepoznata od strane birača, a ne navedena u saopštenjima.
Ukoliko partija ima ideologiju zasnovanu na identitetu i vrednostima, moći će da sprovodi efikasnu kampanju u vanizbornom vremenu i to najmanje jednom godišnje sa ciljem da se poveća broj članova koji će kasnije iz ubeđenja biti motivisani da učestvuju i kontrolišu čitav izborni proces. Dakle, prvi korak nikako ne treba da bude definisanje zahteva za bolje izborne uslove, već političko delovanje na stvaranju partijske strukture i organizacije.
Partije da rade na izgradnji organizacije
Hajde da zamislimo situaciju da vladajuće partije u Crnoj Gori, Srbiji, BiH, Republici Srpskoj prihvate sve zahteve opozicije i usvoje najbolje moguće izborne zakone. I tada će u Srbiji biti potrebno najmanje 20 hiljada obučenih i motivisanih (ne novcem) kontrolora na biračkim mestima; u Crnoj Gori minimum 2.200 takvih ljudi, samo u Banja Luci skoro 500… uz to svaka od partija treba da ima i kandidate za odbornike, poslanike, ministre, predsednike…
I da se ne zavaravamo, koalicije neće doneti u zbiru potreban broj članova. Koalicija će olakšati ovaj posao, ali u svakoj koaliciji je važno i da postoji partija koja ima kapacitete da bude nosilac čitavog procesa. Kao što je to Demokratska stranka bila na izborima 2000. godine.
Dakle, svaka partija, a posebno opoziciona treba da radi na izgradnji svoje organizacije, da povećava broj članova, da svoje članove obučava i priprema za izbornu kampanju kroz organizovanje kampanja u vanizbornom periodu, i tek onda da definiše zahteve prema vladajućim strankama za poboljšanje izbornih uslova. Samo tako efikasna i organizovana partija može da ima potrebnu snagu da izvrši politički pritisak na vlast kako bi se unapredili izborni uslovi, odnosno da i uprkos lošim izbornim uslovima pobedi na izborima.