Večeras, u 20 sati u Gradskoj galeriji „Mostovi Balkana” otvara se izložba „Grafika – 20 godina FILUM-a”. Izložbu, koja će biti otvorena do 23. februara Spomen park Kragujevački oktobar, Filološko-umetnički fakultet i Galerija „Mostovi Balkana”.
Grafika je umetnost multioriginala, ali ta odlika, iako determinišuća, nema značaj koji je imala dok je grafika bila jedini ponovljiv slikovni iskaz, pa čak ni onaj koji je imala pre digitalne revolucije. Ipak, postoji još nešto što grafiku kao umetničku praksu izdvaja, čini posebnom – „grafičko delo podrazumeva još i jednu vrstu produženog trajanja rada. Ono naime, ne može biti izvedeno u punoj brzini, u trenu, u gestu”. Grafika traži višestruko viđenje unapred. Zbog toga su, i na samom početku bavljenja grafikom, neophodni promišljenost, strpljenje, posvećenost, predanost… Od njih, ponajviše, zavisi uspešnost izučavanja grafike, a ishodi tog procesa, posmatrano sa obe pozicije – i učenika i učitelja, uprošćeno rečeno, ne povinuju se normalnoj distribuciji.
Čini se da parabola o slobodi Rožea Kajoa, iako je deo studije o pitanjima koja postavlja književnost, može biti pročitana i kao svojevrsno uputstvo za upotrebu umetnosti grafike. Kajoa kaže da su veliki umetnici, ali, u našem slučaju, i svi oni koji su se suočili sa produženim trajanjem rada i uspešno videli višestruko unapred, „znali da za svoju upotrebu izmisle nove okove”, kakve „ne može da smisli svako ko poželi (jer) ništa ne iziskuje više znanja”, ili, kada se o grafici radi – promišljanja, projektovanja i zamišljanja krajnjeg rezultata – koji moraju biti tu i pre sticanja znanja. „Ti okovi su oruđa, a ne cilj. Njihova uloga je da služe. Sami za sebe oni nisu ni od kakve koristi, oni nikome ne poklanjaju dar. Onaj koji ih prihvati mora pre svega da zna šta očekuje od svog pokoravanja. Ako im je slepo poslušan, oni će ga samo sputavati. […]
Ali, lanci su ipak teret, reći će neko. Pa dobro. Bar sam ih sebi napravio po svojoj volji i meri. Sve sam izračunao: oblik, materiju i težinu. I nosim ih od svoje volje. […] U stvari, stalo mi je do toga da ne činim neodmerene pokrete. Bojim se grešenja zbog suviše lakoće. Ja, dakle, sebe otežavam i tako se štitim od praznog mlataranja rukama.
Ali ako poželim da zaigram? Pre svega, ja to ne želim. Poželim li, pak, ja ću za tili čas odbaciti te lance koji su postali škodljivi, ali ću potražiti druge, koji će pogodovati mojoj novoj zamisli: taktu, ritmu, raznim zakonima kretanja i držanja“.
Dvanaestoro negdašnjih studenata (i nekolicina drugih, koji se nisu našli u ovom, jednom od mogućih izbora), pronašli su prava oruđa, znali su šta da očekuju od svog pokoravanja, nisu bili slepo poslušni, projektovali su svoja dela i zamislili krajnji rezultat, gledali su višestruko unapred… I tako su stigli do cilja. Pokazali su i najvažnije, o tome svedočim – sposobnost da odbace lance koji su postali škodljivi, i da potraže druge, koji će pogodovati njihovim novim zamislima.
Aktuelan rad ili svedočanstvo o negdašnjim interesovanjima i mladalačkim epizodama, svejedno, izložene grafike dragocen su trag proteklih vremena i putokaz za one koji dolaze.
Vladimir Ranković, profesor FILUM-a