Četvrtak 30 .05.
Možda i jeste subjektivno, ali jedan od najlepših pogleda na grad je iz mog dvorišta. Ne verujem da su roditelji, kada su birali plac na kome će napraviti kuću, to imali u vidu, ali im hvala na tome. Jutro je osvanulo vedro, uz cvrkut ptica. Ništa nije slutilo na to da će nam tokom dana biti potrebni kišobrani, još manje je slutilo na to da će padati grad. A padao je. Ne bih voleo da sam u koži poljoprivrednika. Naročito onih sitnih, koji nisu osigurali svoja imanja. Svaka, pa i najmanja kiša, u gradu izazove kolaps, ili se ja dugo vremena nisam zaticao u centru grada u popodnevnom špicu kada pada kiša, ili nam je grad postao tesan. Tek, počeli smo da ličimo na Beograd. Ali, ne po dobru, već po saobraćajnim gužvama. Kolone se protežu u nedogled. Pomeramo se mic po mic. Ulicama teku potoci vode. Pretpostavljam da je kišna kanalizacija zapušena. Kako se ponašamo, i šta sve bacamo na ulicu, bolje nismo ni zaslužili. Možda bi bilo bolje kada bi svako pokušao da krene od sebe. Nisam siguran koliko je to realno. U sred gužve, videh vatrogasni kamion pod rotacijom. Ljudi pomeraju svoje automobile u stranu. Uspeo je nekako da se provuče. Iz ličnog iskustva znam koliko je bitno da stignu na vreme. Držim im palčeve. I njima, i onome ka kome su se uputili. Nije mi baš jasno kako nešto gori posle onolike kiše, ali…ko to zna.
Čitam vest da će mladi Gluščević, fudbaler Radničkog, napraviti dobar transfer. Radujem se tome, jer u vremenu u kome živimo, iluzorno je očekivati da se takva šansa propusti. Igrači su postali roba. Sve je u novcu, nažalost. Mnogi su zbog njega propali, jer su požurili. Fudbaleri, ne menadžeri. Oni uspešno plivaju i diktiraju tempo. Takav im je posao. Nema ljutnje. Feđa Dudić je napravio sjajan rezultat i uradio nešto, što iskreno, nisam ni sanjao. Bilo je i boljih ekipa Radničkog, sa većim imenima (što ne znači da ovi momci neće biti veliki), ali ovaj uspeh je ogroman i neočekivan. Vidim da je i on srećan. I treba da bude. Samo, čudna smo mi sredina. Brzo zaboravljamo uspehe. Verujem da to ima na umu.
Neću više o sportu, sem da kažem da me je Novak pomalo iznenadio, jer je lagano prošao u treće kolo Roland Garosa. Idemo do titule.
Još uvek sam pod utiskom prethodnog vikenda, kada sam u Aleksincu bio na Čitalićima, smotri koja neguje kulturu čitanja i razumevanja pročitanog, na kojoj sam dobio tituli Ambasadora zemlje Čitalića. Samo oni koji prate književnost za decu znaju koliko je „moćno“ biti vlasnik titule koju nose Gradimir Stojković, Vlasta Cenić, Violeta Jović, Gordana Timotijević i Miloje Radović. No o tome već postoji zasebna vest na ovom portalu, pa da ne dosađujem više.
Većinu svog slobodnog vremena, ovih dana posvećujem pripremi šestog međunarodnog festivala dečjeg književnog stvaralaštva „Želim da budem dete“, koje organizujem na svoju radost, radost dece, pisaca a verujem i celokupne javnosti. Nemir mi unosi činjenica da Ministarstvo kulture već dva meseca kasni sa objavljivanjem rezultata konkursa za sufinansiranje projekata. Prethodne godine su podržali festival, pa se iskreno nadam da će i ove. Samo da nas sve kolektivno ne zaborave. Gradski konkurs je tek nedavno završen, jer se tu kasnilo valjda zbog formiranja gradske vlasti, tako da rezultate očekujemo u narednom periodu. Do tada ostaje da vredno radimo (učenici, učitelji, nastavnici i pisci) kako bi pristiglo što više radova. I upravo, dok ovo pišem, pristigao je mejl, kojim je nadmašen broj radova od prethodne godine. To znači da nastavljamo da rastemo iz godine u godinu. Ono što me raduje je činjenica da pristižu dečji radovi iz gradova iz kojih ih ranije nije bilo, niti sam ja ikada u njima kao pisac gostovao. Deco, vi ste naša budućnost. Pamet u glavu! Slušajte roditelje i učitelje. Knjiga koju danas preporučujem je Istorija Srba za decu u sto priča Nevene Dučić, u izdanju Čvora, Beograd. Verujte mi na reč da nije samo za decu.
Petak 31. 05.
„Ova muva, stvarno nije normalna“. Ovako počinje moj rukopis, za koji očekujem da će u narednih godinu dana biti u rukama čitaoca. E, upravo takva jedna muva, jutros me je probudila, malo posle pet sati. Znači, ni četiri sata sna. Gotovo svi pokušaji naknadnog uspavljivanja bili su bezuspešni, osim onog koji je bio najpribližniji jutarnjem alarmu. Ne znam kako, ali ga nisam čuo. Sin jeste. Umesto ja njega, budio je on mene. Tek, na posao nisam zakasnio. Očekivao sam da petak bude manje naporan. Totalno sam promašio. Ipak, kada je radno okruženje dobro, a moje jeste, sve se lakše podnese.
Poslednjeg petka u maju, obeležava se dan komšija. Imam sreću da imam dobre komšije. Tu i tamo, bude i onih drugih, ali su u manjini. Oduvek mi je bilo čudno kako se ljudi u gradovima ne poznaju, a žive u istoj zgradi. Naročito u velikim zgradama velikih gradova. To mi je delovalo pomalo tužno. Pobornik sam onog shvatanja da je dobar komšija bolji nego brat koji je daleko. Ima tu logike. Setih se da sam pre nekih četrdesetak godina, kada smo jedini u naselju, koje je bilo u izgradnji, imali telefon, išao i kilometar daleko da pozovem „komšiju“, jer će ga neko u zakazano vreme zvati. Kako današnjim generacijam to objasniti? Siguran sam da će pomisliti da lažem. Možda mi i jeste bilo teško, ali se tako nešto podrazumevalo. Gde li smo se u međuvremenu pogubili?
31. maj je proglašen danom bez duvanskog dima. Na radiju čuh informaciju da od posledica pušenja, u svetu svake godine premine osam miliona ljudi. Nisam bio siguran da sam dobro čuo, pa izguglah. Ipak sam čuo kako treba. Mislim da je svaki komentar suvišan.
Olga Danilović pobedila Donu Vekić posle 0:6 u prvom setu. Devojčica ima onu sportsku drskost (ima i na koga), koja je neophodna za velike rezultate. Žao mi je što nikako da se ustali. Mada, u vrhunskom sportu, zaista odlučuju nijanse. Ko zna, možda ćemo uskoro opet, kao pre petnaestak godina, sa nestrpljenjem čekati poslednji dan velikih turnira u ženskoj konkurenciji.
Da nastavim sa objavom od juče. Na konkurs koji organizujem, pristiglo je dvesta dvadeset radova dece iz pet zemalja, iz pedeset tri grada i osamdeset sedam škola. Sve brojke koje sam postavio kao cilj premašene su u velikom procentu. Ipak, na molbu nekih učiteljica i dece, koji iz nekog razloga nisu stigli da pošalju radove do večeras, rok smo produžili do sledećeg petka. Dok neki rokove probijaju, drugi ih šire.
Današnji dan je poslednji dan u školi za maturante osnovnih i srednjih škola. Neka im je sa srećom na dalje. Uz sve znanje koje imaju, sreća je neophodan faktor. Ipak, pobednik dana je odeljenje četvrto jedan, Prve kragujevačke gimnazije. Na stranu što je to odeljenje moje ćerke, ali način kako su se oprostili od odeljenskog starešine JJK je za svaku pohvalu. I nije čudo što su to preneli gotovo svi portali, pa čak i televizija. Bio sam od starta upoznat sa idejom da razrednoj poklone psa (nisam znao da će to biti bigl, koje je totalno šašavo kuče), ali nisam verovao da će sam čin biti toliko emotivan. Čini mi se da rekoh juče, da uz ovakvu decu, imamo budućnost. Samo, pamet u glavu.
Knjiga koju danas preporučujem je Iz dana u dan s Patrijarhom Pavlom – 365 pitanja i odgovora za svaki dan u godini.
Subota 01. 06.
Bar vikendom imam mogućnost da spavam duže. Ne znam zašto, ali je ne koristim. Ima u tome i lepote. Pogled na horizont i izlazak sunca daju čoveku dodatnu energiju. Iako je neradan dan, trebaće mi.
Po nekoj tradiciji, subotnji doručak je kačamak. Ne palenta, već baš kačamak. Onaj što se kuva duže. Projino brašno je obavezno u špajzu. Negde sredinom nedelje proveravamo, ima li ga dovoljno. Za specijalitet je zadužena majka.
Danas je dan za obilazak auto-placeva. Pre toga morao sam kod majstora, da reši neke stvari oko karburatora na Opel kadetu, koji je malo mlađi od mene. Gotovo da je oldtajmer. Ne žalim se. Prešao sam njime u poslednja četiri meseca više od tri hiljade kilometara, i to van grada. Po gradu sigurno još hiljadu i po do dve.
Da, deca žele da novac koji sam osvojio kao pobednik kviza „Najslabija karika“ utrošim za kupovinu novijeg auta. Nisu to neke velike pare kada se gleda iz prizme cene polovnjaka, ali ćemo valjda naći nešto da valja. Današnja potraga nije bila uspešna. Idemo dalje.
Pozitivno sam se iznenadio da su u ulici Crvenog barjaka postavljeni stubići sa obe strane ulice. Odavno njome nisam prošao, pa mi to bi utisak dana. Bar do popodneva, kada sam se, blago je reći zaprepastio i razočarao. Naime, taj famozni REM, šta god to značilo, i ko god ga činio, doneo je pravilnik po kome mediji sa nacionalnom frekvencijom više nemaju obavezu da u svom programu imaju naučno-obrazovne i dečje emisije. Kao neko ko je pre svega roditelj, ko se bavi decom, ko za njih piše, organizuje festivale i druge edukativne programe, ko je uredio i vodio šezdeset pet radio emisija posvećenih upravo najmlađima, takvu informaciju ne mogu da progutam. Pretpostavljam da neki centri, sve čine da zatru sve ono što je krasilo srpsku porodicu, i da je to najlakše sprovesti kroz uništenje školstva i porodice kao nukleusa društva, ali čini mi se da je ovo previše. A možda je ovo samo potvrda onoga što je u praksi sprovođeno mimo pravilnika, da ne kažem protivpravno? Mislim da je bolje da za sada stanem ovde. Neke reči nisu za dnevnik.
Knjiga koju preporučujem, Srbijo, Bog ti pomogo Bojana Ljubenovića.
Nedelja 02. 06.
Lepo neko reče da smo završili sa majskim kišama. Za junske ne rekoše ništa, ali one ne gube vreme. Doduše, padala je samo tokom noći. S obzirom da je danas najavljena temperatura od oko 30 stepeni, ne verujem da će biti baš prijatno vreme.
Za nedeljni doručak sam zadužen ja. Deca kažu da pravim najbolje prženice. Ne žele da menjaju kuvara. Slagao bih ako bih rekao da mi ne prija. Nisam neko ko se sjajno snalazi u kuhinji, ali za prženice, nikome ne priznajem da je bolji.
Kada sam otišao da spavam prethodne noći, Novak je vodio 1: 0 u setovima, i čini mi se 3:1 u drugom setu. Nisam očekivao da će lagano da završi posao, ali nisam ni pomišljao da će na terenu, maltene zoru da dočeka. Srećom, pobedio je, pa kako god. Čovek je mašina. Biće teško do kraja. Verujem u konačan uspeh, ali i ako ga ne bude, on je ipak GOAT.
Popodne je rezervisano za sređivanje dvorišta. Ovoga puta potkresivanje ruža i košenje trave. U pauzama uživam u hladovini loze uz društvo sestrića, sestre, dece i roditelja. Milina.
Sutra je novi radni dan. Trebalo je da budem na odmoru cele nedelje, ali ne bude uvek onako kako je planirano. Ipak, nadam se da ću već oko podneva krenuti ka Novom Sadu, na 67. Zmajeve dečje igre. Kao dete, maštao sam da budem deo njih. Ne kao pisac, pošto tada o tome nije bilo nikakvih naznaka, već sam bio fasciniran svim tim koloritom. Sad, evo već četvrtu godinu zaredom, deo sam najdugovečnijeg festivala za decu. Od sutra pišem o tome. Kofer spakovan. Knjige za poklon deci i prijateljima, takođe.
Laku noć. Sutra je novi dan.
Knjiga koju preporučujem, Arhiteča Violete Jović.
Ponedeljak 03. 06.
Postoje dani, kada je možda bolje ostati u kući. Nigde ne izlaziti. Postoje dani kada ništa ne ide kako treba. Izgleda da je danas taj dan.
Da krenem redom. Juče mi je rečeno da jutros u sedam budem na šalteru ortopedije, kako bih među prvima snimio povređenu nogu. Iako sam ove nedelje uzeo preostali deo godišnjeg odmora, morao sam da odem na posao, nadajući se da ću sve obaveze završiti do podneva. Zato sam i odustao od čekanja ispred šaltera, kada sam čuo da, gotovo sigurno neće početi sa radom još, minimum pola sata. Da je noga u lošijem stanju, verovatno bih čekao. Ovako, rizikovaću da se stanje ne pogorša.
Obaveze na poslu, nisam uspeo da završim do podneva, pa sam zakasnio na autobus za Beograd u 12.30. Ok, sledeći je u 13-00. Dolazim na stanicu i sledi još jedno iznenađenje. Neprijatno, naravno. Polazak u 13.00 je otkazan. Da nije reč o Janjuševiću, opsovao bih, garant. Mada, nisam siguran da je reakcija izostala. Šta da se radi, idemo dalje. Narednih par sati i nisu tako loši. Krenuo na vreme, stigao u Beograd, i uz dvadesetak minuta pešačenja od Autokomande do Prokopa stigao na brzi voz do Novog Sada. To mi je drugi put da se vozim dvesta na sat. Iako nisam neko ko je špartao Evropom, ubeđen sam da se bar u tome ravnamo sa njom. Do Novog Sada smo stigli pre roka. Iako je po redu vožnje trebalo da stignemo za 36, stigli smo za 35 minuta.
A onda još jedno neprijatno iznenađenje. Žureći da stignem na program Zmajevih dečjih igara, na koje inače kasnim čitavih sedam sati, sedam u prvi taksi i za vožnju, dugu nešto malo više od tri kilometra, plaćam skoro pa koliko autobus i voz zajedno. Dobro, nije sve u novcu. A i da potvrdim onu: biće frizera dok bude ovaca.
Na program sam stigao, video se sa prijateljima, pravimo planove za naredna dva dana koliko smo gosti igara, i krećemo ka hotelu. Na pola puta, provala oblaka. Ni tamo, ni ovamo. Sklanjamo se u nekom haustoru, ali nema tu mnogo pomoći. Uglavnom, u hotel smo stigli mokri do gole kože. I taman kada sam pomislio da je malerima kraj, stiže poziv od kuće, i vest da je Petar, moj sin, izgubio telefon. Naredna tri sata sam proveo u razgovorima na telefonu, u poslovnici mobilnog operatera, na ulici… gde sve ne.
I evo, dok pišem dnevnik u sobi hotela „Veliki“, stiže poziv sa informacijom da je telefon, posle celovečernje potrage pronađen. Tek, da ne bude sve tako crno. Uh, laku noć!
Knjiga koju preporučujem Foliranti Mome Kapora.
Utorak 04. 06.
Posle jučerašnjeg dana, uvuče se „strah“ od ishoda današnjeg. Mada, teško da može biti „luđe“.
Posle doručka, nas dvadesetak pisaca raspoređeni smo da posetimo ogranke biblioteka po Novom Sadu i okolini. Po rasporedu, ja sam gostovao u Ledincima, naselju na obroncima Fruške Gore. Drugar i dobar pisac, Stevan Milošević i ja dobili smo vozača, i krenuli. On je gostovao u Zmajevom muzeju, u Sremskim Karlovcima, ali je imao vremena i da bude „moj gost“. Bilo je sjajno. Stotinak učenika škole „Jovan Jovanović Zmaj“, čini mi se, uživalo je u stihovima koje sam im recitovao. Nakon toga, priključio sam se Stevanovim programu, gde sam prvi put recitovao pesmu na ruskom jeziku, koju sam naučio u srednjoj školi, jer su među decom bile i dve ruskinje.
Pre popodnevnog programa, Stevan i ja smo posetili izdavačku kuću „Prometej“ i Maticu srpsku, gde se od gospode Zorana Kulundžije i Miroslava Aleksića, moglo čuti mnogo pametnih promišljanja. Popodnevni program predviđao je zajedničko gostovanje pisaca za decu u školi „Dušan Radović“. Deca su nas sačekala vrlo srdačno, sa radošću, pripremivši veoma zanimljiv program. Nakon toga smo gostovali po odeljenjima, a ja sam imao tu čast da budem u ekipi sa čovekom zbog koga sam, između ostalog, i počeo da pišem. Sa Ljubivojem Ršumovićem. Iako se prilično dugo znamo, često se družimo na književnim susretima, iako je bio gost kod mene kući, ipak je ovo nešto što je posebno, i što će zauvek ostati u sećanju. Naročito njegove reči, kada me je predstavio dečici: „Zapamtite ovo ime“. Hvala čika Ljubo.
Posle još jednog odgledanog programa u sedištu Zmajevih dečjih igara, pomoslio sam da ću, prilično umoran, ranije leći u krevet. Kakav danak neiskustvu. Prilika da se pisci za decu druže sa Dušanom Pop Đurđevim, našim velikim prijateljem jednostavno se ne propušta. Mesto susreta, čuvena Fontana u Pašićevoj ulici. Vreme susreta, od 21 čas, pa na dalje. Ekipa u sastavu Pop, Goran, Branko, Stevan, dva Uroša, Duško i ja. Epilog, legli smo u kasnu ponoć. Ili ranu zoru, kako se kome više sviđa, usput pojedini od nas razmenjujući stihove sa uličnim sviračima. Laku noć. Ili, dobro jutro!
Knjiga koju preporučujem je Leptirova odbrana Miloja Radovića.
Sreda 05. 06.
Umor ne stiže. On je stigao, ali, nema pauze. Današnji dan na Zmajevim dečjim igrama ima „slobodne aktivnosti“ ogledane u poseti Gradskoj biblioteci i našoj drugarici Katarini, i oproštajnoj poseti drugaricama koje vode ZDI, uz obostrane želje da se vidimo i sledeće godine. Krećemo ka svojim kućama. Beta u Dimitrovgrad, Minja u Niš, Stevan u Vranje, a ja u Kragujevac. Bilo nas je sa svih strana. I u tome je lepota pisanja. Putovanje je prošlo u najboljem redu.
Veče je bilo rezervisano za Sofiju. Moja Coka, stigla među maturante. I brat joj od tetke, Pavle. Prva kragujevačka gimnazija. Toliko lepote, i muške i ženske, na jednom mestu. Toliko osmeha. Toliko mladosti. Toliko roditelja, baka, deka, tetaka, ujni…. Muzika, fotografi, malo kiča, ali kako bez njega u današnje vreme, cveće, buketi cveća…Čujem da su pojedine cvećare drastično podigle cene…takvi smo ti mi… no nema veze.
Svako će reći za svoje dete da je bilo najlepše. I ja ću. A najlepše od svega je što ćemo svi biti u pravu. Deco, šta god na dalje da radite, neka vam je sa srećom.
I da li kvariti ovakav dnevnik „sportskim“ vestima?
Naravno da ne.
Živi bili i do deteta porasli. Svi.
Knjiga koju preporučujem Čarobni jedrenjak-priča o Nikoli Tesli Maje Cvetković Sotirov.
Autor je pisac za decu iz Kragujevca.