Nova normalnost ili ne-normalnost? Šta nam je koronavirus doneo, šta će u narednim mesecima, koji se već najavljuju kao najopasniji, još doneti? I gde su žene u pandemiji?
Na prva dva pitanja odgovri se još traže, a na treće se već zna – žene su, htele ne htele, prve na braniku pandemije. I na poslu, pošto su ogromna većina u delatnostima koje su prve na udaru kao što su zdravstvo, trgovina, prosveta, socijalna zaštita, higijena… I, naravno, kao poslovica kaže kuuća ne leži na zemlji, nego na ženi – prve su i najodgovornije za domaćinstvo i decu.
Dokumentarni film „Žene. Kovid. Bezbednost: Nova ne-normalnost“ Nataše Milojević koji je – u skladu sa pandemijskim uslovima – premijeru imao ovih dana na internetu, a prethodilo mu je obimno istraživanje, uz nekoliko sesija u više gradova Srbije, kroz nekoliko segmenata funkcionisanja Srbije od marta do danas, objašnjava zbog čega je tako.
I još više zbog čega novu ne-normalnost ne smemo da prihvatimo kao novu normalnost, pošto to može komtaminirati čitavo društvo da prihvata vanredne situacije kao normalne u svim sferama – od odlučivanja na najvišem nivou, do ponašanja u nutar četiri kućna zida. A, to sledstveno znači i da će žene brže u stare okove.
Autorka Nataša Milojević u razgovoru za portal Nova.rs objašnjava zašto to ne sme da se desi.
Zašto ovo nenormalno ne sme da postane “novo normalno”?
Pandemija je opasna stvar. I takva, opasna, ne sme da postane redovno stanje. To redovno stanje znači da društvo funkcioniše na način koji podrazumeva slobodu kretanja, mišljenja, rada, ispunjenje osnovnih ljudskih prava, pravo na čist vazduh, pravo na rad, pravo na slobodno izražavanje mišljenja i, naročito, pravo na kritičko mišljenje bez straha da će ono biti povod za osudu ili kaznu. Dakle redovno stanje je stanje bez straha. Ja ne mogu da prihvatim da, sveprisutna, sintagma “nova normalnost” koja opisuje život u doba korone, opravdava ili čak afirmiše vanredno stanje. Jedna sagovornica u dokumentarnom filmu kaže da “sve što je vanredno mora da se završi, da prođe, a ako ne prolazi onda postaje redovno, normalno” i, onda optimistično poručuje da “pandemija mora da prođe”. I proći će. A da ne bi “nova normalnost” ostala, jer je ozbiljno kontaminirala društveno biće, mora, uz sve ostale oblike otpora, da bude nazvana pravim imenom, nenormalnost. Ako hoćete da idem u detalje, to dalje znači da bi trebalo, posle vanrednog stanja, da se vratimo fizičkoj bliskosti, rukovanju, grlenju, poljupcima, ali i intelektualnoj higijeni, koja podrazumeva znanje o stvarima o kojima govorimo.
Šta je vama lično palo najteže u suočenju sa svime što je doneo koronavirus?
Neizvesnost, ograničeno polje rada, pogrešni odgovori na prava pitanja, sveprisutna sklonost ka laganju, suočavanje sa društvenim anomalijama koje su u vreme vanrednog stanja i sve vreme pandemije, osvojile javni prostor (a naročito virtualni) i čini se da će tu ostati. Teško mi pada što su svuda na mestima odlučivanja u javnom sektoru stvarno “loši đaci” pa je njihovo upravljanje krizom diletantsko. Mi smo, ovde na Balkanu, iskusili vanredna stanja, naročito devedesetih. Moja generacija, oni rođeni šezdeset i neke, mogli bi da napišu priručnike o preživljavanju… I stoga mi je teško prihvatljiva činjenica da mnogi nisu ništa naučili iz tih iskustava.