Prvi i najkrvaviviji vampiri u istoriji bili su iz Kragujevca

Po podacima do kojih je došao istoričar Ivan Nešić iz Trstenika u saradnji sa kolegom iz Španije prema dokumentu štampanom u Bazelu prvi ikada zabeleženi slučajevi vampirizma dogodili su se baš u Kragujevcu. Istovremeno, po podacima profesora Nešića iz dokumenta objavljenog 1725. godine preštampanog u Bazelu 66 godina kasnije ova dva „kragujevačka slučaja” sa početka 18. veka kada je na ovim prostorima vladala Habzburška monarhija su i „najkrvavini vampirski pir” ikada registrovan.

Kragujevčani se ne libe da se uvek pohvale (ma, kakvi) i istaknu kako smo bili „u svemi prvi” (naravno, u novijoj istoriji) ali podaci koje je izneo profesor istorije Ivan Nešić iz Trstenika ne malo su iznenadili i zatekli kragujevačku javnost. Profesor Nešić već godinama istražuje našu mitologiju, tradiciju i narodna predanja. Javnosti je poznat kao sagovornik brojnih medija na temu prvih slučajeva vampirizma koje su strani izvori (mahom habzburški lekari, oficiri, činovnici…) beležili na ovi prostorima kada je njima vladala Austrija u periodu od 1718. do 1739. godine.

Tada se prostor na kome živimo zvao habzburška Kraljevina Srbija i na tom području su po prvi put zvanično (od strane medicinara i adminsitracije) zabeleženi slučajevi vampirizma koji su odjeknuli po objavljivanju prvo u zapadnom a potom bogami i čitavom svetu. Istoričar Ivan Nešić je često govorio o dva najpoznatija slučaja iz Medveđe i Kukljina koje su austrijske vlasti zabeležile i objavile 26. januara 1732. godine u Beču u dokumentu pod nazivom „Visum et repertum” (u prevodu sa latinskog „Viđeno i otkriveno”) za koji se dugo u naučnom svetu smatralo da je prvi pomen vampira. Zbog toga se i dugo smatralo da je leva obala Zapadne Morave kakao on kaže „rasadnik vampirizma”.

Kragujevčani „pretekli” i Petra Blagojevića

U međuvremenu iskrsao je slučaj iz Kiseljeva sela kod Velikog Gradišta koji se dogodio 1725. godine a onda, izgleda za par meseci još i stariji dvostruki slučaj iz našeg Kragujevca. O tome su naši sugrađani mogli da slušaju na večeri upriličenoj na Letnjoj sceni SKC-a u 16. septembra. Tema razgovora je bila „Vampiri u srpskoj tradiciji i delima Aleksandra Tešića”. Književnik Aleksandar Tešić pozvan je na zahtev svojih brojnih čitalaca iz Kragujevca. Po rečima Nenada Glišića moderatora razgovora Tešić je poznat kao predan istraživač našeg usmenog književnog i kulturnog predanja, a svoje delo napaja bogatim, ali skrajnutim nasleđem naše folklorne fantastike. Autor je velikih književnih hitova na temu fantastike poput: trilogija „Kosingas” i „Kletva Kainova”, romana „Miloš Obilić”, „2084”, „Gorolom”…

Na večeri je kao gost učestvovao i profesor Ivan Nešić koji se bavi istraživanjem vampirizma u Srbiji.  

• U Kragujevcu sam govorio o četiri najpoznatija slučaja u Srbiji iz 18. veka u vreme kada je Habzburška monarhija vladala na ovim prostorima posle rata sa Turskom na potezu između Beograda i Zapadne Morave. Dva od njih su poznati i radi se čuvenim slučajevima Arnauta Pavla iz Medveđe i i Petra Blagojevića z Kisiljeve. Pak priča iz Kukljina sela na obali Zapadne Morave nije toliko poznata a slučaj iz Kragujevca je apsolutno nepoznat srpskoj javnosti, kaže profesor Nešić.

On je pre nekoliko godina stupi u kontakt sa jednim istraživačem mitoloških fenomena iz Španije Alvarom Garsijom Marinom koji mu je skrenuo pažnju na jedan almanah  štampan u Bazelu 1791. godine.

• U tom bazelskom almanahu sa kraja 19. veka pored već pominjanog i čuvenog „Visum et repertum” koji se odnosi na slučaj iz Medveđe, preštampan je još jedan dokument koji bi se u prevodu na naš jezik nazvao „Prilog o slučaju sujeverja iz Srbije”. E, taj preštampan dokument se odnosi na događaje iz aprila 1725. godine u Kragujevcu. Kragujevački ober kapetan Staniša Marković Mlatišuma komandant austrijske narodne milicije prijavio je beogradskoj komandi „da su dva vampira koji su bili mrtvi 72 i 54 dana usmrtili 42 osobe”, eskluzivno nam saopštava istoričar Nešić, dodajući da je po broju zabeleženih žrtava to svakako najkrvaviji „vampirski pir” od svih slučajeva zabeleženih u Srbiji od strane bilo kojeg izvora.

Ekshumacija uz obezbeđenje 300 vojnika

Po podacima iz dokumnta koji je datiran na april 1725. godine a preštampan u bazelskom almanahu 66 godina kasnije iz Beograda komanda šalje lekara koji je uz prisustvo velikog broja lokalnog stanovništva  došlo do iskopavanja sumnjivih leševa.

Istoričar Nešić navodi da je taj „čin” obezbeđivao veliki broj vojnika, čak dve kompanije (kompanija je bila u to vreme austrijska jedinica od 150 vojnika) su obezbeđivale taj prostor.

• U spisu stoji da su po izvršenoj ekshumaciji svedoci „utvrdili da se radi o vampirima” jer su tela pokojnika bila očuvana. Na licu mesta su im odrubili glave, proboli ih kočevima i spalili ih, kao što je to bila ustaljena praksa u svim ostalim slučajeviam tog doba, navodi naš sagovornik, dodajući da je u dokumentima slučaj Petra Blagojevića iz Kiseljeva datiran na 21. jun a da se kragujevačka dupla pojava vampirizma koja je zapala Mlatišumi na razrešenje „upisana” u aprilu te „vampirske” 1725. godine.

S obzirom da je najčuveniji dokument, već pominjani slavni „Visum et repetum” mlađi čitavih sedam godina po istoričaru Ivanu Nešići nesumnjivo je, do sada, prva zabeležena pojava vampira i vampirizma baš ova, naša – kragujevačka.

Ubrzo posle tog niza izveštaja habzburških zvaničnika iz sadašnje Srbije dokument „Visum et repetum” („Viđeno i otkriveno”) samo dva meseca po objavljivanju već u martu iste 1732. godine postaje predmet zasedanja Kraljevskog učenog društva u Berlinu. Vampiri „prelaze” preko Kanala i postaju „popularni” i na Ostrvu pa već 1734. godine „Oksfordski rečnik” za svoje izdanje iz 1734. godine uvrštava reč vampir sa značenjem „živi mrtvac”.

Ta srpska reč u manje više (ne)izmenjenom obliku postaće sinonim za neupokojene u svim jezicima sveta. Najslavniji romantičarski pesnik lord Bajron u predgovoru za jednu poemu Medveđu spominje kao „Medrijegu”, a tamošnjeg vampira Arnauta Pavla kao Arnolda Paola, podseća profesor Nešić.

Fenomen vampirizma već milenijumima u našem narodu

Književnik čija su dela i motivi naše folklorne fantastike i inspirisali održano veče u SKC-u Aleksandar Tešić smatra da je vampirizam duboko utkan u naše nacionalno biće i naš narodni duh. Tim povodom citira profesora Sretena Petrovića, našeg najvećeg živog stručnjaka za mitologiju a koji tvrdi da svi naši narodni običaji i rituali koji se tiču pokojnika, od trenutka njegove smrti pa do završetka perioda od 40 dana isključivo imaju za cilj da se pokojnik ne povampiri.

• To znači da je ta pojava – strah od vampirizma toliko prisutno u našem našem narodnom biću već milenijumima. Običaji se dele na one koji se tiču rođenja, venčanja, braka i smrti, a svi oni običaji koji su vezani za upokojenje i smrt oni su se najmanje promenili tokom vremena od davnina do danas, kaže pisac Tešić, dodajući da su naši običaji koji se tiču pokojnika u najvećem delu bukvalno isti kao što su bili pre dve hiljade godina i više kod naših slovenskih predaka.

Po njemu to je fenomen koji je do dan-danas ostao neobjašnjen i nerazjašnjen.

• Mnogi naučnici iz različitih oblasti i sa više aspekata su pokušavali da rastumače „šta je to?” ali ni jedno njihovo „razrešenje ne pije vodu”. Jednostavno, reč je o pojavi koja traje milenijuma, mnogo starijom od pojave samog hrišćanstva, ističe Tešić za koga se to jasno ogleda i u tome što naš narod tvrdi da u borbi protiv vampira samo pomaže glogov kolac i čuveni beli luk a ne i crkvene relikvije poput raspeća i svete vodice.

• Zato što je vampirizam stariji od hrišćanstva. On seže u daleku prošlost i najduže se baš zadržao kao fenmen i mit baš kod nas, ukazuje ovaj naš sagovornik.

Po istraživanjima Aleksandra Tešić vampirizam kao fenomen je potekao još u davno, antičko doba sa prostora između Kaspijskog i Crnog mora, negde sa Kavkaza ali kod nas se najviše „zadržao” i „ukorenio” i baš odavde se i „raširio” po čitavom svetu u 18. veku, ističe Tešić, podsećajući i on na opštu činjenicu da je vampir srpska reč i da se taj pojam i fenome raširio po Zapadnoj Evropi posle „Vampirske epidemije” kako su je nazvali austrijski epidemiolozi koji su kod nas iz Beča poslati u strahu od kuge a po njihovim zapisima o slučajevima iz Kragujevca, Kiseljeva, Kukljina, Medveđe… zatekli su nešto sasvim „drugo”.

Džabe tebe Kragujevče slava kad je Sava „prva” vampirska glava

Naravno vampiru su stekli potom svetsku slavu pre svega u literaturi (Brem Stoker), pozorištu, „petparačkim pričama” i na kraju filmovima koji su od njih napravili globalni i popularni mit.

Bitna je razlika, koju ističe profesor istorije Ivan Nešić, da su se ovi naši, autentični, folkolrni i mitološki umnogome razlikovali od današnjih holivudskih predstava i filmskog imidža. Oštre, duge očnjake osmislili su majstori za filmske efekte u Holivudu. U srpskoj mitološkoj tradiciji vampir je biće koje podseća na mešinu i koje svoje žrtve ne ujeda i ne pije im krv već ih davi.

Po podacima austrijske vojske, administracije po obavljenim ekshumacijama „osumnjičenih” tela a kod kojih je „potvrđena vampirska epidemija (za koju su neki lekari kasnije tvrdili da je antraks) procedura je bila ista: probadanje glogovim kocem, odsecanje glave i spaljivanje trupla. U svim onim slučajevima zabeleženim van Kragujevca pepeo preostao od (ne)upokojenih u ovom ritualu bacan je u Moravu. Da li su ova naša prva dva vampira kragujevačka „razvejana” u Lepenicu (tada mnogo veću i moćniju reku) ne zna se, jer Mlatišuma po obavljenom poslu nije baš i o „tom detalju” raportirao u Beč i Beograd.  

Kod nas, ipak, ma koliko naučno dokazani (i u dokumentima bili zabeleženi) ovi prvi iz Kragujevca, Kiseljeva, Kukljina i Medveđe najslavniji je i dalje (zahvaljujući Milovanu Glišiću) baš onaj valjevski Sava Savanović. Ipak, dokaz koliko fenomen i mit o vampirima i vampirizam privalači našu publiku dokaz je i prepuno književno veče u SKC-u gde se razgovaralo o ovim motivima koje je Aleksandar Tešić sjajno koristio inkorporirao u svojim delima poput „Kletve Kainove”. Jer, on je kao što smo i rekli u Kragujevcu bio gost po želji odista brojne i verne čitalačke publike.

Piše: Zoran Mišić